Izvor: Politika, 19.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Roberto protiv tranzicije
"Las Novijas" (u prevodu – mlade, neveste) za Saragosu su nešto kao "Partibrejkersi" za Beograd. Baštinici gradskog duha, tvorci gradskih mitova. Za razliku od "Brejkersa", "Las Novijas" su se formalno razišli. Sada novine iz Saragose na sva zvona pišu o njihovom velikom povratku. Ponovo su se okupili – "pod pokroviteljstvom" gradske skupštine Saragose – i nastupili na velikom koncertu povodom Dana Saragose. Sve je bilo kako se poželeti može – odlična svirka, raspoložena publika, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pohvalne kritike... I posle svega je, međutim, neizvesno da li će "Las Novijas" ponovo svirati zajedno. Bubnjar im već petu godinu živi u Beogradu. Ne može svaki čas da putuje tamo-ovamo.
Roberto Garsija stanuje u blokovima i radi na Zelenom vencu. Vodi "Kasa Garsiju" (u prevodu: Kod Garsije) – španski bar. Stvorio je svoju vernu publiku. Domaću i međunarodnu. Među svojim rokenrol "kompanjerosima", kao bubnjar, formacijski je u pozadini. U "Kasi" je "frontmen". Devojka za sve. Okretan. Odličnih refleksa. Brzo ulazi u ritam. Majstor komunikacije. Razgovor toči u čašice i krigle, zavisno od potrebe. Na nervozne deluje kao bensedin, na flegmatike kao dekstroza.
U Beograd nije došao sam. "Prevarila" ga je Bibi. Umetnica. Dete Beograda ranih osamdesetih. Završila je Akademiju primenjenih umetnosti i radila kao restaurator širom nekadašnje, "velike" Jugoslavije. Nije odavde otišla iz nužde. Vodili su je radoznalost i izazovi specifičnog zanata.
Putevi su im se ukrstili u Španiji. Ali, nisu postali junaci "španske serije". Pre bih rekao da ih je pronašla karma Hemingvejevih junaka. U svakom slučaju, ne plivaju niz maticu. Više vole uzvodno, pa kud puklo da puklo. Tako su pre četiri godine spakovali kofere, digli sidro i doplovili u tranzicioni Beograd. Iznajmili su neugledan prostor na neuglednom mestu, udahnuli mu svoj duh i raširili jedra.
– Moja filozofija je da svuda može – kaže Roberto i citira Sinatru: If ju mejk it der, ju ken mejk it eniver. Ako uspeš tu, uspećeš bilo gde...
Smeje se kad mu kažem kako mi, kao Beograđaninu, laska što Beograd vidi kao velegrad "gole istine", poput Njujorka.
– Ma, ovde je još teže nego tamo. Njujork je šala. Ali, mislim da i ovde može. Srpska tranzicija nosi svoje, ima stvari koje su komplikovane, ali, ako hoćeš – možeš. Najgore je kad misliš da sve znaš, onda obično krenu problemi.
Roberto i Bibi nemaju problema sa gostima. Za nešto više od dve godine, koliko je prošlo od kada je "Kasa Garsija" otvorila vrata, društvo se iskristalisalo. Ne, nisu stalno isti gosti. Dolaze razni – svako je dobrodošao – ostaju probrani. Oni kojima prija graja na različitim jezicima. Španska i južnoamerička muzika. Jednostavan i "nenapucan" ambijent. Šareno društvo i otvoren razgovor – nekad sa prijateljima i poznanicima, nekad sa potpunim neznancima.
Koncept je, kaže, bio da se stvori normalno, opušteno mesto, gde će ljudi moći da se druže bez kompleksa.
– Primetio sam da ovde nema toliko mesta sa velikim šankom. Kad sediš za stolom sa svojim drugarima, to je kao neki zatvoren krug, ali kad si na šanku – to je aktivno, ljudi se pomeraju i tako se druže. To je za mene bilo osnovno – da pokušamo da napravimo mesto koje će biti otvorenije, gde će ljudi da pričaju jedni sa drugima. I da se prave parovi, ako stigne do toga – kaže Roberto i kroz smeh dodaje: – Mi ih imamo već nekoliko.
Ne voli, međutim, da priča koliko je teško biti na "privremenom radu" u Srbiji. O tome uglavnom priča Bibi. I svaki put se iznervira. Govori kako joj je uvek iznova neprijatno kad Robertu dođe vreme da "reguliše status". Kako mu se divi na strpljenju i čeličnim živcima. Kako naši ljudi nisu svesni šta čeka nekoga sa strane ko se odvaži da ovde kroči.
U "Kasa Garsiji" raspravljamo o raznim stvarima, razrešavamo sve svetske krize i probleme, ali kada pre ili kasnije dođemo na tu temu i kad Bibi potegne tu argumentaciju, nemam šta da kažem. Voleo bih da nije u pravu. Nažalost jeste. Iz pat situacije obično izlazimo pitanjem: Šta bi trebalo uraditi da se stvari promene nabolje? Saglasni smo oko odgovora. Ljude koji znaju i hoće da rade treba pustiti da rade, olakšati im život, a ne parazitirati na njihovoj grbači. Saglasni smo i oko toga da niko sa strane, bez obzira na to koliko dobronameran i stručan bio, ne može da nam pomogne ako mi svesno i sistematski radimo protiv sebe. Svi znamo kako sve to zvuči jednostavno, skoro banalno, ali izgleda da nama i očigledne stvari treba "crtati".
Zašto bi, uostalom, odbijali od sebe nekoga ko hoće i može da pomogne.
Mi znamo kako se protiv tranzicije bori Mile, ali bi bilo poučno kada bismo na delu videli i Roberta. Jer, on je jednu tranziciju, onu špansku, već preturio preko svojih leđa i sad je, evo, došao da nama pomogne da sa ovom našom nemani izađemo nakraj. Već je doživeo neke slike iz naše budućnosti. Najviše volim onu o Saragosi.
– Pre petnaestak godina tamo nisi mogao da vidiš crnog čoveka na ulici. U Barseloni i Madridu ih je bilo, ali ne i u Saragosi. Onda se to odjednom promenilo. Španija je postala zemlja u koju dolaze emigranti, mnogi su došli i do Saragose. Naravno da uvek imaš neke ljude koji reaguju ksenofobično, ali većina stanovništva to shvata kao bogatstvo – ekonomsko ili kulturno. Ti ljudi dolaze da rade i na kraju krajeva platiće deo tvoje penzije. Takođe, oni sa sobom donose neke druge boje, ukuse, neku drugu muziku... Tvoja je prednost ako to umeš da upiješ.
Da li i mi umemo da upijamo? Nije više da nemamo šta...
[objavljeno: ]
