Izvor: Blic, 30.Jan.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rimljani aplaudirali Beograđanki
Rimljani aplaudirali Beograđanki
Na evropskom konkursu 'Fineuropa Spa Competition' kompanije 'Mecaroma kaza' na čelu sa svetski poznatim arhitektom Paolom Portogezeom, počasnu nagradu dobila je najmlađa učesnica Beograđanka Milica Vukelić, arhitekta, potekla iz porodice u kojoj graditeljstvo neguju i drugi članovi, nekada otac, a danas i sestra. To je ujedno i jedina nagrada dodeljena strancima ovom prilikom. Milica je pet dana boravila u Rimu, gde je u prisustvu gradonačelnika >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 'crvenog grada', jugoslovenskog ambasadora i drugih zvanica, u drevnoj zgradi Ripa centra, primila nagradu, ostavivši svoju biografiju na nekim važnim adresama. Sam konkurs je od važnosti za Rim jer je reč o revitalizaciji velike površine blizu parka Talenti, koji je takođe kreacija više arhitekata: Portogezija, Makoveca i drugih. Pošto je Gradu potrebna određena količina stambenog prostora akcenat je na građenju sekundarnih centara koji će oživeti zahvaljujući raznolikoj arhitekturi raznih autora. Konkurs je raspisan za osam lokacija od kojih je Milica odabrala jednu. Pored osnovne funkcije stanovanja u luksuznim stanovima, ona je svojim rešenjem predvidela i objekte javne namene. Konkursom je zahtevano da učesnici budu arhitekte rođene posle 1960. godine, a prijavilo se 150 timova. Projekat Milice Vukelić za predgrađe Rima sa pet objekata i asocijacijom na staru antičku kuću je, zapravo, njen diplomski rad odbranjen kod mentora prof. Lojanice, kod koga je tri godine radila kao demonstrator na Arhitektonskom fakultetu. Kao student učestvovala je i u izradi projekta na svetskom konkursu za Saudijsku Arabiju, odnosno idealan grad Meke, takođe nagrađenog počasnom nagradom.
'Najveća nagrada za arhitektu je da neko upozna vaš rad i da mu se on dopada. Za mene je ovo veliko iskustvo jer sam mogla da odmerim snage i vidim gde smo mi u odnosu na svet. Smatram da u tom smislu dobro stojimo, ali nam nedostaje malo tehničke podrške i sredstava da im pariramo', kaže za 'Blic' Milica Vukelić. Kakav je bio odnos prema vama u Italiji?
- Čast mi je bila da upoznam Portogezija o kome sam učila, koji je oduševljen našom arhitekturom i koji često dolazi u Beograd. Ipak, iznenadilo me je da čak i tako čuveni Italijani slabo poznaju engleski jezik što je bila smetnja komunikaciji. Međutim, koliko god da smo mi zatvoreni, taj svet, neopterećen politikom i bez uticaja na nju, normalno živi i želi da sarađuje. To kažem, jer smo mi, iz meni neshvatljivih razloga, imali veliki problem da dobijemo italijansku vizu. I pored zvaničnog poziva, morali smo da nabavimo silne papire da bismo uopšte ušli u ambasadu. A nismo tamo krenuli radi trgovine... Koliko koncept ujedinjene Evrope utiče na tendencije u savremenoj arhitekturi?
- Znatno, jer recimo sama arhitektura Italije povezana je tako da nema više velikih razlika u graditeljstvu izvesnih podneblja. U Evropi vlada minimalistička svedenost forme čak i u rešenjima enterijera, jer se smatra da prezasićena arhitektura neće dugo moći da bude aktuelna. Jednostavni oblici će uvek biti interesantni. Kod nas je primer za ovu tvrdnju arhitektura Muzeja savremene umetnosti, delo arhitekte Ive Antića, koji samo treba dobro osvetliti. Gde god da se okrenete, videćete minimalistička, geometrijska rešenja, čak i u najnovijim beogradskim enterijerima. Trend u svetu je i jedna vrsta konstruktivizma, poput radova Santjaga Kalatrave u Valensiji, pa čak i dekonstrukcije (Frenk Geri i njegov Muzej u Bilbaou), sa sjajnim prostornim i svetlosnim efektima, ali to još nije za ovdašnje uslove, investitore, ambicije i kulturni nivo. Da li i ovde imate priliku da kreirate stanove velikih kvadratura, kao što je to bilo traženo rimskim konkursom?
- Budući da radim u 'Proinženjeringu', kao i zbog činjenice da sam još u toku studija dosta projektovala, imam iskustva sa takvim porudžbinama, a konkretno na ovom konkursu poseban mi je bio izazov da odovorim potrebama Rimljana, u skladu sa raspoloživim materijalima, jer sam mogla da se razmašem, za razliku od tretmana jedne socijalne stambene jedinice. Pored toga, dostupne su nam informacije o izgledu luksuznih prostora u svetu. A opet, radeći konkurs za Meku, morala sam šest meseci samo da iščitavam literaturu da bih mogla adekvatno da organizujem sobu, jer oni, na primer, okreću krevet ka Kabi. Koliko vam rad u našoj sredini omogućava da ispoštujete svoju kreativnost?
- Sve zavisi od investitora. Nažalost, svaki dan se susrećemo sa likovima koji misle da sve što vide u časopisima sami mogu da primene, a pri tome nemaju vizuelne sposobnosti, ali, zar nije tako u svakoj struci? Kod nas ima zaista previše ljudi koji ne uviđaju da nisu arhitekti i da je bolje da to prepuste drugima. Koji deo Beograda, po vama, treba oživeti i koji je to konkurs koji ne biste propustili?
- Ima ih dosta, a jedan od njih je svakako Kosančićev venac. San mi je da tu nešto radim, jer Kosančić kao jedna umetnička kolonija i dalje živi u centru grada, na reci, i ima mnogo mogućnosti da se tu uklopi nova arhitektura sa starom koju vredi rekonstruisati. Jedina žila kucavica Beograda je potez od Slavije do Kalemegdana, ali treba rešiti i neke druge lokacije, kao što je Terazijska terasa, marine i slično.
Lj. Jelisavac
