Izvor: Politika, 17.Apr.2010, 23:28   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Reket za bombonu – želja za tuču

Ma­lo­let­nič­ka de­li­kven­ci­ja pro­blem ko­ji se pre­ba­cu­je kao ping­pong lop­ti­ca u kru­gu đa­ci, ro­di­te­lji, ško­la, dru­štvo. – Ro­di­te­lji če­sto me mo­gu da se po­mi­re sa či­nje­ni­com da im je de­te kre­nu­lo pu­tem kri­mi­na­la

– Ni­je po­tre­ban raz­log za tu­ču, ne­go že­lja. Ne­ko­me se proh­te­lo pa me na iz­la­zu iz ško­le oda­la­mio u gla­vu, iz či­sta mi­ra. Po­sr­nuo sam, uma­lo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pao. Pri­brao se i na­sta­vio svo­jim pu­tem. A da sam se sa­mo okre­nuo da vi­dim ko me „rok­nuo”, za­vr­šio bih u Ur­gent­nom – pri­ča tri­na­e­sto­go­di­šnjak.

Pre­ki­da ga go­di­nu da­na sta­ri­ji de­čak ko­men­ta­ri­šu­ći kroz osmeh „to je ti­pi­čan pri­mer do­ka­zi­va­nja mo­ći i če­li­če­nja no­vaj­li­ja. Mo­ra da se na­u­či ko je spre­man da na­bo­de, sa­va­ta, otvo­ri i to, ta­ko...”

– A na­bo­sti zna­či „za­sla­di­ti” pe­sni­ce ili ko­le­na uda­ra­njem sva­kog ko ti ska­če po živ­ci­ma. Or­ga­ni­zo­va­ti uspe­šnu sa­če­ku­šu i že­sto­ko od­va­li­ti ne­ko­ga kra­će se ka­že „sa­va­ta­ti”. „Otvo­ri­ti” je već ozbilj­ni­je, kao ubo­sti no­žem, ras­po­ri­ti – uglas po­ja­šnja­va­ju ma­lo­let­ni­ci, đa­ci osmo­let­ke „Bra­ća Sta­men­ko­vić”. Tvr­de da mno­go vi­še zna­ju o na­si­lju u ško­la­ma od ra­znih struč­nja­ka ko­ji o nje­mu go­vo­re, za­to što su mal­tre­ti­ra­nje is­ku­si­li kao vi­nov­ni­ci i kao žr­tve.

– I svi mi­sle da je re­ket kad tra­žiš kin­tu, ali ni­je sa­mo to. Kad ti ja­či tra­ži bom­bo­nu – daš, jer on je­dva če­ka da mu ne daš pa da ti uzme ce­lu ke­su i ubi­je te od ba­ti­na, da na­u­čiš da mu se ne su­prot­sta­vljaš. Ne va­lja ni kad da­ješ, on­da stal­no oče­ku­ju da ka­ko na­i­đu spre­miš žva­ku, čo­ko­la­di­cu, ci­ga­re... a ako ne spre­miš, opet do­bi­ješ ću­šku, ša­mar, pe­sni­cu – is­po­ve­da­ju se de­ca is­ti­ču­ći da se ne ose­ća­ju si­gur­no ni u ško­li ni na uli­ci, a po­seb­no ne u bli­zi­ni „šte­ko­va” – skro­vi­šta.

– Lo­kal­ne ban­de u sva­kom na­se­lju ima­ju šte­ko­ve. Tu se oku­plja­ju, ra­de sva­šta, a ko­ga na si­lu od­vu­ku iz­la­zi u mo­dri­ca­ma. Mi isto ima­mo ne­ko­li­ko na­ših šte­ko­va u bli­zi­ni ško­le. Ta­mo po­ne­kad po­beg­ne­mo sa ča­so­va da po­pu­ši­mo ci­ga­ru, jer ne bi­ju se baš svi. Vi­še de­ča­ci ne­go de­voj­či­ce, ma­da jed­na od njih je već go­di­na­ma glav­na i le­ma sve što stig­ne, zra­či stra­hom – pri­ča­ju osnov­ci i spo­ra­dič­no na­po­mi­nju da oni ni­su naj­go­ri, da u klu­pa­ma re­dov­nih ško­la se­de još „lu­đa” de­ca. Ku­ća zna­nja ko­ju po­ha­đa­ju slo­vi za ste­ci­šte ma­lo­let­ni­ka sklo­nih na­sil­nič­kom po­na­ša­nju, kli­na­ca ko­ji su eti­ke­ti­ra­ni kao pro­ble­mi pa iz­ba­če­ni iz „obič­nih” ško­la. Pod nje­nim kro­vom jed­ni se, ka­žu, ose­ća­ju si­gur­no, a dru­gi ne. I tvr­de da, ko­li­ko god se pri­po­ve­da­lo o to­me da su opa­sni, po­na­ša­ju se ba­ha­to, ne pre­za­ju ni od če­ga, ipak se ne bi usu­di­li da iz­bo­du sred­njo­škol­ce no­žem u cen­tru gra­da, kao što je to, ka­ko se pri­ča u kra­ju, ura­dio nji­hov vr­šnjak iz jed­ne elit­ne ško­le.

Na osno­vu po­na­ša­nja ado­le­sce­na­ta i me­dij­ske sli­ke mo­že se za­klju­či­ti da je po­ve­ća­na ma­lo­let­nič­ka de­lin­kven­ci­ja, ali po­da­ci Mi­ni­star­stva unu­tra­šnjih po­slo­va go­vo­re dru­ga­či­je.

– Sta­ti­sti­ka po­ka­zu­je da je pro­šle go­di­ne za 13,4 od­sto sma­njen broj kri­vič­nih de­la u od­no­su na 2008. go­di­nu. Ta­kav trend je na­sta­vljen i u pr­va tri me­se­ca ove go­di­ne – ka­že Mir­ja­na Mar­ko­vić, glav­ni po­li­cij­ski in­spek­tor u Od­se­ku za pre­ven­ci­ju i su­zbi­ja­nje ma­lo­let­nič­ke de­lin­kven­ci­je MUP-a.

De­ca ko­ja pre­la­ze s one stra­ne za­ko­na obič­no po­ti­ču iz po­ro­di­ca u ko­ji­ma su na­ru­še­ni od­no­si.

– Ma­te­ri­jal­ni sta­tus ne­ma pre­sud­nu ulo­gu. U ado­le­scen­ci­ji do­la­zi do pro­me­na kod de­ce, pa i ne­ka pra­vi­la u ku­ći tre­ba da se pro­me­ne u skla­du sa tim. Mla­di ko­ji kre­nu pu­tem de­lin­kven­ci­je u naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va ne ra­de to zbog ko­ri­sti, već da bi skre­nu­li pa­žnju na se­be. De­ca že­le da raz­go­va­ra­ju sa ro­di­te­lji­ma jer im je po­treb­na pa­žnja i po­moć u od­ra­sta­nju. Ako ho­će ne­što da ka­že, a ro­di­telj re­ci­mo od­go­vo­ri: „Sa­če­kaj, mo­ram da za­ku­vam ru­čak, ili imam sa­sta­nak”, mo­že se do­go­di­ti da se de­te za­tvo­ri i da vi­še ne mo­že da se do­pre do nje­ga – ob­ja­šnja­va Mar­ko­vi­će­va.

Zbog to­ga je naj­va­žni­ja sa­rad­nja sa ro­di­te­lji­ma, ali i oni raz­li­či­to re­a­gu­ju.

– Ne­ki ro­di­te­lji za­u­zmu za­štit­nič­ki stav pre­ma de­te­tu i ne že­le da shva­te da je po­gre­ši­lo. Dru­gi ne mo­gu da se po­mi­re sa či­nje­ni­com da im je de­te kre­nu­lo pu­tem kri­mi­na­la, okri­vlju­ju se­be da su po­gre­ši­li u vas­pi­ta­nju, pi­ta­ju se šta će im re­ći kom­ši­je i od­bi­ja­ju sa­rad­nju. Zbog to­ga je naj­va­žni­je da ro­di­te­lji shva­te da po­sto­ji pro­blem, da ni­su sa­mi, da po­sto­je struč­ne slu­žbe i da tre­ba da sa­ra­đu­ju sa na­ma – pri­ča Mar­ko­vi­će­va.

Na­si­lje ma­lo­let­ni­ka je, ka­že Gor­da­na Ni­ko­lić, psi­ho­log u Pe­toj be­o­grad­skoj gim­na­zi­ji, po­sle­di­ca, a ne uzrok.

– De­ca su kao spu­žve, upi­ja­ju sve iz okru­že­nja. A šta ta­mo vi­de? Udar­ne ve­sti u me­di­ji­ma su ko je ko­ga ubio i o to­me se da­ni­ma ras­pre­da. U naj­va­žni­joj dr­žav­noj in­sti­tu­ci­ji, u Skup­šti­ni, psu­ju, plju­ju se, po­li­va­ju vo­dom... Do­ne­sen je no­vi za­kon o obra­zo­va­nju ko­ji uči de­cu da od­la­ze iz ško­le. Do sa­da je 26 iz­o­sta­na­ka po­vla­či­lo mo­guć­nost da de­te bu­de iz­ba­če­no iz ško­le, sa­da je ta gra­ni­ca po­me­re­na na 35. Ti­me se pod­sti­ču da iz­o­sta­ju sa na­sta­ve, a ka­da do­đu na fa­kul­tet od­mah ima­ju pro­blem, jer je osno­va na­sta­ve po bo­lonj­skom si­ste­mu re­dov­nost – ka­že Ni­ko­li­će­va.

Za­go­vor­nik je po­što­va­nja deč­jih pra­va, ali ka­da se ta pra­va zlo­u­po­tre­be, pre­tvo­re se u opa­snost za de­te, jer je va­žno de­cu na­u­či­ti da sva­ko pra­vo pod­ra­zu­me­va i lič­nu od­go­vor­nost.

– Ka­zna ne slu­ži da se ka­zni de­te, već da ne­što na­u­či. Da mu se ka­že stop. Ovo je li­ni­ja pre­ko ko­je ne mo­žeš – pri­ča Ni­ko­li­će­va.

O na­si­lju me­đu de­com obič­no se pri­ča ka­da se ne­što do­go­di.

– Pro­blem se ta­da pre­ba­cu­je kao ping­pong lop­ti­ca. Ro­di­te­lji op­tu­žu­ju ško­lu da je ona kri­va za su­ko­be me­đu de­com, u ško­li sma­tra­ju da su gre­ške u vas­pi­ta­nju na­pra­vi­li ro­di­te­lji i dru­štvo, a u dru­štvu sma­tra­ju da to ne­ma ve­ze sa nji­ma. A ko je kriv? Ro­di­te­lji ra­de po dva-tri po­sla ka­ko bi pre­ži­ve­li. Od­la­ze uju­tru, do­la­ze uve­če, bez trun­ke sna­ge da se ba­ve de­com. Ško­le po­kre­ću pro­gra­me o ne­na­si­lju, ugra­đu­ju vi­deo nad­zor, an­ga­žu­ju obez­be­đe­nje. Dru­štvo ne re­a­gu­je. I dok ro­di­te­lji mi­sle da je de­te u ško­li, a na­stav­ni­ci da je kod ku­će, de­ca se­de u kla­di­o­ni­ca­ma i igra­o­ni­ca­ma. Ni­je tač­no da de­ca ne že­le uspeh, sa­mo ne­ma­ju na šta po­zi­tiv­no da se ugle­da­ju. I to što se ba­ve kri­mi­na­lom jed­na je vr­sta po­tre­be da se ne­gde do­ka­žu. Da ni­je uspe­šnih spor­ti­sta, mi ne bi­smo ima­li mla­de lju­de da po­ka­žu da po­sto­ji bo­lji put – is­ti­če ona.

Po­sle tri de­ce­ni­je ra­da, Ni­ko­li­će­va sma­tra da u ško­li na­ža­lost po­sto­je sve vr­ste na­si­lja: tu­če, emo­ci­o­nal­no zlo­sta­vlja­nje, kra­đe.

– U struč­nim ško­la­ma je mo­žda pri­sut­ni­je fi­zič­ko na­si­lje, dok je za gim­na­zi­je ka­rak­te­ri­stič­no emo­ci­o­nal­no, ali pra­vi­la ne­ma. Naj­va­žni­je je na­ći na­čin da se re­ši pro­blem. Je­dan od pr­vih ko­ra­ka je pre­ven­ci­ja, za­tim uklju­či­va­nje de­ce u raz­li­či­te obra­zov­ne pro­gra­me. Po­treb­na je stra­te­gi­ja, si­stem­sko re­še­nje. Ka­žu da fa­li pa­ra, ali ni­smo se svi pre­tvo­ri­li u Ba­ju pat­ka da sa­mo sku­plja­mo no­vac. Ako uči­ni­mo svi po­ma­lo, na­ći će­mo re­še­nje, ono uvek po­sto­ji, sa­mo ako ima do­bre vo­lje. E me­ni se, na­ža­lost, či­ni da do­bra vo­lja ne­do­sta­je – na­po­mi­nje Ni­ko­li­će­va.

B. Va­si­lje­vić – M. Si­mić

[objavljeno: 18/04/2010]

Nastavak na Politika...