Izvor: Politika, 19.Maj.2011, 11:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rečna kapija prestonice
Kako je zamislio da poveže pristanište, Beton halu i Kalemegdanski park i zašto smatra da bi pokrivena pešačka zona mogla biti „jedna od značajnijih kuća u Beogradu”, za „Politiku” otkriva Branislav Redžić, arhitekta i vođa tima čije je rešenje dobilo prvu nagradu na međunarodnom konkursu za projekat „Centar na vodi”
Pešačka spona – most koji povezuje Savsko pristanište i Kalemegdan, paviljon i obilje cveća i zelenila na krovu Beton hale deo su idejnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rešenja beogradskog tima ARCVS, koji je pobedio na nedavno završenom međunarodnom konkursu za projekat „Centar na vodi”.
Kako je zamislio da poveže pristanište, Beton halu i Kalemegdanski park i zašto smatra da bi to mogla biti „jedna od značajnijih kuća u Beogradu”, za „Politiku” prvi put otkriva Branislav Redžić, arhitekta i vođa tima.
– Naša ideja je krajnje jednostavna. Pošli smo od toga da je taj prostor sam po sebi dragocen i da novom građevinom treba samo istaći lepotu i značaj celine. Naglasili smo vizuru prema „Pobedniku” a koncept otvara brojne mogućnosti da lokacija prodiše i animira posetioce – kaže autor koji iza sebe ima više od 120 učešća na konkursima.
Za putnike koji brodom stignu u prestonicu to bi značilo da za desetak minuta, bez prelaženja železničke pruge, mogu da pešice stignu od reke do Knez Mihailove ulice. Čim se iskrcaju, čekale bi ih široke stepenice i lift za osobe sa invaliditetom i usmerile do krova Beton hale, odakle bi do Kalemegdanskog parka mogli da dođu kroz natkrivenu pešačku ulicu ili šetnjom po njenom krovu. Ulica bi bila 300 metara dugačka, široka 24, a predviđena visina svoda je oko sedam metara.
– Paviljon rampu, odnosno zatvoreni prostor površine 11.000 kvadratnih metara, koji spaja obalu sa parkom, određuju dva „paralelna toka”. Celom dužinom proteže se muzej, izložbeni prostor (6.000 kvadrata), a nasuprot su komercijalni sadržaji (5.000 kvadrata). Ponude tipične za Skadarsku i Balkansku ulicu bile bi dopunjene prodavnicama sa svetskim brendovima. Komercijalna celina ima i galerijski prostor. Paralelni tokovi povezani su na tri mesta ozelenjenim dvorištima – objašnjava Redžić.
Ako turisti odluče da se zadrže pored reke, na krovu Beton hale moći će da se odmore u zelenilu i cveću i da posete paviljon koji bi mogao da bude iskorišćen za muzej, kuću gradske filharmonije ili poslovni prostor.
– Paviljon smo predvideli kao alternativu za sadržaje u ulici. Ukoliko ulicu ispune restorani, prodavnice i kafeterije, u paviljonu bi mogao da bude smešten izložbeni prostor. Površina paviljona ne bi trebalo da bude veća od 7.000 kvadrata – ističe Redžić.
Postojeći izgled Beton hale ostaje netaknut, kaže Redžić, a tri lifta i stepenište bili bi spone između njenog krova i pristaništa. Autor je parking, sa dve podzemne etaže od oko 25.000 kvadrata, 800 mesta za automobile i 18 za autobuse, smestio u zaleđu Beton hale, između železničkog tunela i Ulice Tadeuša Košćuška.
Postojeća tramvajska okretnica i trasa šina ostale bi gde su i sada.
– Smatramo da bi bilo pogrešno izmestiti tramvaj. Njegova trasa je funkcionalna. Posetioci koji dođu tramvajem imali bi direktnu vezu do Beton hale i reke kao i do Kalemegdana – naglašava Redžić.
Žiri je jednako vrednovao dva rešenja, Redžićevo i njegovog japanskog kolege Soua Fudžimota, a u daljoj razradi, prema rečima Dejana Vasovića, gradskog arhitekte, moglo bi da se dođe do rešenja koje bi, kako je rekao, imalo elemente oba rada.
– Iako na prvi pogled ne izgleda lako, imam dobar osećaj da je to moguće. Dijalog koncepata, zašto ne – kaže Redžić.
I njemu i Fudžimotu, kaže, predstoji dokazivanje koliko su njihove zamisli tehnički i finansijski izvodljive.
– Gradnja svih objekata planiranih našim idejnim rešenjem koštala bi oko 25 miliona evra. Proračunali smo da kvadrat ne bi prelazio 1.000 evra. Najpre treba rešiti imovinske probleme, izmeniti plan detaljne regulacije. Projektovanje će potrajati godinu dana, isto toliko će trajati dobijanje dozvola. Za najmanje četiri godine ta rečna kapija grada mogla bi da zasija – nada se Redžić.
D. M.
-----------------------------------------------------------
„Privremene glavatosti”
Kakav je osećaj takmičiti se i pobediti velike svetske i domaće arhitekte, što je vama pošlo za rukom dva puta u poslednjih šest meseci? Na konkursu za Centar za promociju nauke dobili ste treću, a Fudžimoto drugu nagradu i sada delite pobedničko postolje sa njim.
– Fudžimoto je veliki igrač. Međunarodni konkursi su edukacija lokalne pameti, a kada uzastopno ostvarite dobre rezultate, čovek se dopadne sam sebi. Ali sve su to „privremene glavatosti” – odgovara Redžić.
-----------------------------------------------------------
Struka i kritike
Šta ćete reći kolegama i javnosti koji vašu ideju budu kritikovali?
– Moj tim je naučio da veruje u ono što radi. Sa stručnom javnošću komuniciram godinama i toliko puta sam dobio i izgubio utakmicu. Kada domaća stručna javnost napada, osećam se komotno, daleko komotnije nego kada je reč o javnom mnenju – kaže Redžić.
objavljeno: 19.05.2011
