Izvor: Politika, 17.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ratne zalihe
Došli nam „naši” Slovenci. Nilo i Lula. Prijatelji iz mladosti. Pre nego što su otišli trbuhom za kruhom u deželu pre dvadeset godina bili su Danilo i Ljubica. Poslednje dve-tri Nove godine sa hiljadama svojih zemljaka dočekuju na ulicama i trgovima Beograda, a ovog januara, već zasićeni surfovanjem po prestoničkim kafanama i splavovima, poželeli su da s nama, u kućnoj režiji, dočekaju Srpsku novu. Čuli da je „opako” pa bi da probaju. Odvažili se. Traže adrenalin. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Nema da se kupi u Ljubljani. Žive jednostavno, kao i ostali zapadnjaci, klize kroz vreme kao kroz penu. Rade, spavaju, vole se... Sve isto što i mi, samo tiho, ravnodušno, bez uzbuđenja. Tako dvanaest meseci i – eto ti je Nova godina: Skadarlija, trubači, igranje na stolu, upadanje u Savu sa trulih mostića, jurcanje kroz najluđu balkansku noć... A onda povratak kući, ponovo kravata oko vrata, u vrstu zbor, na parove razbrojs, jen-dva-kre-ni-svi, evro-se-mora-sti-ći... Do idućeg Novaka.
Žena i ja spremili standardno: prasence, sarmice, pitice, štanglice, štrudlice, salatice i, kako ne, tortu. I baba priskočila, doturila pogaču „na cvetove”, zeljanicu, proju, prebranac u zemljanoj posudi, kavurmu, pihtije, bundevaru...
– Bokca ti, to sve za nas! – graknu s vrata moj stari drug.
– Auuuu! – zaprepasti se i njegova Lulica. – Kao da ćemo u rat... – smeje se dok „snima” šta je sve na trpezi.
– Stari moj, ovo bi nama bile zalihe do proleća... – oblizuje se Nilo.
Uz muziku koja dopire iz kraja, dočekasmo i ponoć. Neću da naprežem pojačalo. Znam da džezom ne mogu da pariram Šarićima iz broja 13 koji iznajmljuju ozvučenje za svadbe, a sad im ostalo neizdato, pa ga koriste „za sopstvene potrebe”. Kao i uvek kad je opštenarodno veselje, Šarić je di-džej celom Voždovcu: do osam uveče prže trubači, oko deset zveče daire, oko ponoći se razurlaju zurle, a pred zoru počinje istinski teror. Zunzara saz, lomi goč, „Aaaa-aaa-aaah”, stenje pevačka zvezda dok metaniše po podu. „Tooo, Srbineee!”, s vremena na vreme izviri razbarušena glava kroz prozor trinaestice s pištoljem. Dum-dum-dum! Komšija kratkom paljbom najavljuje odbrojavanje.
Nilo i Lula, moja žena i ja u pet do dvanaest prilazimo vratima terase. Vatromet „kreće” podno Vojvode Stepe. Iz policijskog kraja. Crvene, plave, narandžaste ruže rasprskavaju se nad Kumodraškom. Pršti sve do Autokomande. Naši gosti uživaju. Lica im čas crvena, čas plava, zadivljeno trepću u nebo. I žena i ja trepćemo, mada oprezni. Znamo – tek počinje!
Kad Šarić ispali nekoliko hitaca – sve uz zvuke „Marša na Drinu” kojim nakratko, prigodno, prekide mudžahedina s redovnog muzičkog programa – to beše znak za rafalnu paljbu. Roknuše duge i kratke cevi, dvocevke i tandžare! Zazuja pored oluka! Zveknu u banderu! Slomi uličnu sijalicu! Nilo i Lula ustuknuše od stakla.
– Zaleži! – komanduje moja žena, a ja već zalegao. Iskusna je. Prošla žestoke devedesete. Zna kad je tvrdo. Ona nas je i održala. Njojzi hvala. Da se ja pitam, sreća što se ne pitam, izašao bih na terasu da gledam „rat uživo”, kao i ’99. kad sam – posmatrajući „direktan prenos” bombardovanja – sav ozaren naletom znanja iznad kuće prepoznao „tomahavk”, a ona me u odsudnom trenu prekrila zavesom...
Nilo i Lulica se skupili ispod stola. Zagrlili. Srce im bije. Radosni! Provod izvanredan!
Uzvratiše, međutim, iz vojnih paviljona, onamo od Sive stene... Odgovor – paklen! Plotun za plotunom! Drma veliki kalibar. Gruva li gruva. Nebo obele. Znao sam da će vojna biti poslednja. Vojna je uvek poslednja.
Slovenci, zeleni i žuti, ni živi ni mrtvi, kroz prste posmatraju apokalipsu. Lupi i defanzivna, „atomka”, overi praznik. Zatreperi krov, stresoše se zidovi. Sad bi svima jasno da je Srpska nova najzad stigla.
Izbauljasmo iz zaklona, izljubismo se! Oči nam suze od šalitre i baruta.
– Preživesmo! – klikće Nilo novom rođenju.
– Mili moj! – ljubi ga Lulica. – Kak te je lepo opet videti!
Sutradan smo ih ispratili. Spakovali im nešto pečenja, kavurme, tri preostala cveta bakine pogače i šaku čaura iz ulice. Da nas se sete dok se leče. Valjda će se brzo oporaviti. Vrsta ih čeka, zbor, na parove razbrojs... A dok trepneš, eto ga i novi doček.
Darko Kalezić
[objavljeno: 18/01/2009]
