Izvor: Politika, 15.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rasprava veterinara
Jedan od osnovnih ciljeva gradske strategije rešavanja problema četvoronožnih beskućnika je, takođe, bila i centralna baza podataka koja bi sadržala podatke o celoj populaciji ovih životinja. – Kako saznajemo, ovaj bitan element još ne radi Veterinarskoj stanici "Beograd" grad je poverio obiman posao mikročipovanja i vakcinisanja protiv besnila pasa lutalica. S obzirom na to da ova stanica pokriva svega 20 odsto populacije pasa, veterinari iz privatnog sektora se čude kako je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << moguće da oni nisu uključeni u ovu akciju. Prema rečima Denisa Novaka, predsednika Udruženja veterinara male prakse SCG, prostom računicom se može zaključiti koliko bi privatni sektor mogao da pomogne oko sterilizacije i mikročipovanja pasa da je posao grad poverio i privatnicima.
– U gradu postoji 90 registrovanih privatnih veterinarskih ordinacija. U proseku svaki privatnik može da steriliše i mikročipuje pet pasa dnevno. Veterinarska stanica "Beograd" ima kapacitete za sterilizaciju 250 pasa mesečno – tvrdi Novak i dodaje da je neverovatno kako pravilnik o identifikaciji životinja nije obuhvatio i mačke, kada je statistički potvrđeno da su ove životinje češći prenosioci besnila, jer ujedaju ljude tri puta više nego psi.
Kao osnovni razlog zašto je grad isključio privatnike iz obimnog posla sterilizacije i mikročipovanja pasa, Novak navodi predstojeću privatizaciju Veterinarske stanice "Beograd".
– Verovatno je to sve marketinški potez. Ova akcija rešavanja problema pasa lutalica je dobar potez koji može budućem vlasniku stanice "Beograd" da obezbedi pacijente – kaže Novak.
S druge strane, Đorđe Đokić, direktor Veterinarske stanice "Beograd", kaže da je ova ustanova dobila posao isključivo zato što je ponudila popularnu cenu od 980 dinara, a da su veterinari iz privatnog sektora tražili pet hiljada za rad.
– Grad je naravno prihvatio nižu cenu i dao stanici 10.000 mikročipova. Što se tiče privatizacije, to niko ne zna kada će početi. Uostalom, to treba da bude na nivou cele Srbije i tu odluku donosi nadležno ministarstvo – kaže Đokić.
Dodatna nevolja je, prema rečima upućenih, što je grad obezbedio čipove za lutalice i za obeležavanje pasa poznatih vlasnika, a sada se mikročipuju i vlasnički psi, što nije predviđeno. Prema rečima veterinara koji imaju privatne ordinacije, zabuna je u tome što pas poznatog vlasnika i vlasnički pas nije isto. Naime, četvoronožac poznatog vlasnika je pas o kome može da se stara cela zgrada, a on i dalje da živi na ulici, dok za vlasničkog odgovorna je jedna osoba – njen vlasnik. Zoran Miljević, vlasnik firme "Velvet" koja je registrovana za distribuciju čipova, kaže da i njemu ta podela nije najjasnija. Međutim, Đokić ističe da zakon ne poznaje takvu podelu.
– Pas ili ima vlasnika, ili nema i tu staje sve. U svaki formular koji popunjavamo prilikom čipovanja upisujemo ime osobe koja je psa i dovela. Ako je pas uhvaćen na ulici onda, logično, ne upisujemo ime i taj četvoronožac se vodi kao lutalica – veli Đokić.
Jedan od osnovnih ciljeva gradske strategije rešavanja problema pasa lutalica je bila i centralna baza podataka koja bi sadržala podatke o celoj populaciji ovih životinja. Ipak, kako saznajemo, ovaj važan element u celoj nevolji sa četvoronožnim beskućnicima još ne radi. Trenutno se podaci o sterilisanim i čipovanim psima sakupljaju kod registrovanih distributera čipova u stanici "Beograd" i u privatnim ordinacijama. Od centralne baze, zasad, ni traga ni glasa. Dok rasprava između veterinara traje, četvoronožni beskućnici, verovatno, žele samo topao kutak i pokoji zalogaj hrane, ako može svaki dan.
-------------------------------------------------------------------------
Takse za ljubimce
Nordijske zemlje su svojim kućnim ljubimcima obezbedile najbolja osiguranja. Tu sa "vikinzima" u samom vrhu je i Engleska. Nažalost, u Srbiji je ovaj vid osiguranja slabo razvijen. Prema rečima Denisa Novaka, šteta je što osiguravajuće kuće ne razviju više paket osiguranja za kućne ljubimce.
– Kod nas postoji mogućnost da životinju osigurate i da novac dobijete samo kada ona ugine. U Engleskoj, gde sam se školovao, postoji niz paketa. Za operacije, ugradnju implanta... sve stavke su pokrivene. Međutim, kod nas to nije slučaj – kaže Novak.
Takođe, naš sagovornik ističe da u svetu postoji obavezna taksa za vlasnike kućnih ljubimaca. Iz tog fonda novac, kaže Novak, posle odlazi za pomoć azilima, ulaže se u rešavanje problema sa lutalicama, ili odlazi u zdravstvene fondove za životinje.
Milan Dudvarski
[objavljeno: 15.11.2006.]
