Izvor: Blic, 09.Avg.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radosni dani u Beogradu
Radosni dani u Beogradu
Rahim Burhan, osnivač romskog pozorišta 'Pralipe', koje je u vreme SFRJ bilo poznato po svom neobičnom i neuobičajenom pristupu pozorištu, posle 14 godina, prvi put režira u Beogradu. Reč je o predstavi 'Beli, beli svet', čije se premijerno izvođenje očekuje 23. avgusta u Centru 'Sava'. Ova predstava koja se izvodi u okviru Belefa 03, potom će biti igrana u Malom pozorištu 'Duško Radović'. 'Zapravo je reč o potpuno novom tekstu Milene Marković >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koji jeste nastao prema romskoj bajci 'Siromašne ćerke', i on jeste bajkovit, ali je isto tako i potpuno nov', kaže Burhan objašnjavajući prirodu komada koji režira.
Da li se i kako bajka uklapa u kontekst u kome radite ovu predstavu?
- Ta bajkovitost jeste na neki način jedna parabola prema današnjem svetu, ali mi svesno bežimo prema jednom arhaičnom svetu. Konkretno, reč je o ljubavi između jednog princa i i devojke iz niže klase, ili gledano iz društvenog ugla o sukobu dve kaste negde daleko u Indiji.
Nešto kao motiv bitange i princeze, samo obrnuto?
- U osnovi to jeste taj motiv ali su njihovi odnosi mnogo složeniji.
Da li ste zadržal svoj neobična pristup pozorištu po kome ste bili poznati još u vreme bivše Jugoslavije?
- Kao takav sam i otišao u Evropu i nikada nisam odustajao od mog načina rada, osim što sam varirao i isprobavao njegove mogućnosti. Čini mi se da sam ja i pozvan u Evropu baš zbog svog karakterističnog načina rada. On se satoji u tome što pokušavam da od glumaca izvučem maksimum i da glumac odigra a ne samo da kaže repliku, pri čemu to igranje ne treba da bude igra radi igre.
Iz ondašnje zemlje ste pre četrnaest godina otišli zbog toga što ste želeli ili zato što ste bili primorani?
- Mene su na odlazak iz tadašnje zajedničke zemlje primorali situacija i nepovoljne okolnosti. Teatar 'Pralipe' see gotovo raspadao, jer niko u Makedoniji nije imao volje da nas pomogne. Tada sam napisao pismo Robertu Ćuliju u Tetaru a.m. der Rur, zamolivši ga za pomoć. Roberto Ćuli je čovek koji je dobro poznavao evropsko pozorište i koji ga poznaje i danas, i on je učinio jedan veliki gest. Kontaktirao je vlasti Nemačke republike Vestfalije koje su nama odobrile određeni fond za jednu predstavu na osnovu koje bi oni procenili ko smo i koliko vredimo. Tu priliku mi smo maksimalno iskoristili, uradili smo predstavu 'Krvave svadbe' Garsija Lorke koja je potom igrana 360 puta. Od tada, pre četrnaest godina, pa sve do danas u Nemačkoj postoji jedan neverovatan sluh za ovaj teatar. Za razliku od ovog prostora bivše Jugoslavije, gde u većini sadašnjih država postoje šanse za rad ali one nisu institucionalizovane.
Koja je vaša prva asocijacija na 'bivša Jugoslavija'.
- To da je ta bivša Jugoslavija podeljena onako kako je podeljena, protiv čega ja nemam ništa. Ali u kulturološkom smislu prostoji neko jedinstvo. Meni nije teško da razumem slovenački teatar i slovenački jezik, nije mi teško da gledam predstave u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, Makedoniji, naprotiv ja komuniciram sa svim tim kulturama. Mene izuzetno raduje ako pročitam da je Janez Pipan napravio dobru predstavu, da je Egon Savin takođe uradio dobru predstavu, Slobodan Unkovski i tako dalje. Oni su deo moje zamisli kulture, mog življenja, bez obzira na njihovu pripadnost nekoj posebnoj kulturi.
Posle dugo godina prvi put ne radite sa romskim glumcima; u čemu je razlika?
- Pa to jeste tačno ali opet i nije. Kada radim velike projekte kao što je to slučaj sada sa predstavom 'Šeherezada', pored šest, sedam mojih stalnih glumaca, moram angažovati još najmanje toliko sa strane i oni potiču iz mnogih zemalja. Tačno je da sam prvi put u nekom pozorištu na ovim prostorima od moje poslednje predstave 'Ričard treći' koju sam 1983. godine radio u Makedonskom Narodnom tetaru, za Ohridsko leto.
I kakvi su utisci?
- Nemam mnogo vremena za skupljanje širih utisaka, puno radim ali se osećam sjajno, i ovde provodim radosne dane zajedno sa ovim divnim glumcima i ljudima iz pozorišta. Željko Jovanović
