Izvor: Blic, 25.Sep.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radne akcije nisu zaboravljene
Pogled na staru, oronulu česmu na Adi Ciganliji vraćao je u prošlost stare akcijaše koji su 60-ih godina prošlog veka „pravili“ beogradsko more. Zato su bili oduševljeni kad je uprava Ade odlučila da je obnovi i da park u kome se nalazi posveti baš njima. A kad je juče Ivan Bekjarev uzviknuo „Drugovi brigadiri, zdravo“, stotinak nekadašnjih akcijaša u glas mu je odgovorilo sa „Zdravo!!!“
Ada je nekada bila prekrivena blatom, a samo mali deo na kome >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su bili šatori nije bio pod vodom. Zato je centralnu ulogu igrala baš ta česma.
- Na ovoj česmi smo jedva čekali da se umijemo, da speremo blato sa sebe i da operemo ruke da bismo uzeli svoju zasluženu porciju hrane – priseća se glumac Ivan Bekjarev. koji je nekada bio akcijaš na Adi.
Budili su se rano i radili po ceo dan, ali ipak svi pamte ovo vreme kao jedan od najlepših perioda u životu. Brigade su slale mnogo više brigadira nego što je bilo potrebno, jer je tada svaki mlad čovek hteo da bude deo istorije.
- Ja sam jurio da dam sve ispite u junu, da bih mogao da dođem da radim. To su bila beskrajno dobra druženja – kaže akcijaš Živko Surčulija.
Ustajalo se u pet sati ujutro, sledili su časovi fiskulture, pa doručak, a onda rad, rad, rad. Zemlja se kopala na jednom mestu, pa se konjskim zapregama prevozila na drugo, gde se nabijala i tako se pravio nasip koji je sprečavao reku da se izlije u grad. Napravljeno je nekoliko takvih nasipa. Na radnim akcijama mnogi su pronašli svoje prve ljubavi, a bilo je i onih koji su našli svoje prave ljubavi.
- Deset sati dnevno su devojke i mladići bili sami, bez kontrole roditelja, to je bilo divno za nas - kaže jedan akcijaš.
Devojke nisu želele da imaju povlašćen položaj. Radile su koliko i muškarci, bez ikakvih protekcija.
- Još i sada imam ožiljke na rukama i na nogama, ali ne žalim se. Družili smo se, voleli, poštovali, pevali, igrali. Bili smo zajedno srećni i zajedno tužni – kaže Vera Branković.
Svako od njih je uneo deo sebe u ono što je Ada danas. Državi je bilo korisno, a njima lepo. Ni sami se ne sećaju koliko ih je učestvovalo na radnim akcijama kada se stvarala Ada Ciganlija. Nisu sigurni ni koliko je tona zemlje iskopano. Zaboravili su i koliko je tačno panjeva povađeno da bi sve izgledalo kao što je danas. I žuljeve su zaboravili. Ali, druženje niko nije zaboravio. A ni česmu.
