Izvor: Blic, 22.Jul.2017, 21:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Proverili smo KOLIKO BEOGRAĐANI ZNAJU ENGLESKI: Čistači oborili s nogu, taksisti hteli da zarade, na železničkoj umalo da propustimo voz
Naša reporterka na jedan dan bila je "izgubljeni stranac" u Beogradu, a od najveće pomoći za snalaženje u gradu bili su joj čistači i ulični prodavci!
Tečan engleski govorili su i u Turističkoj organizaciji, kao i na informacijama Beogradske autobuske stanice. Međutim, na železničkoj stanici usledio je pravi šok.
Na šalteru je na srpskom i engleskom jeziku pisalo "Informacije", ali starija gospođa sa druge strane stakla nije znala ni reč engleskog. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
- Do you speak English? - upitali smo je.
Odgovorila je na srpskom - "Ne".
Ipak, bila nam je potrebna informacija kada polazi voz za Budimpeštu, sa kog perona i gde da kupimo karte...
- U 7.35, 11.35 i 21.10 imate voz - uporno je nastavljala na srpskom.
Kada je videla da ne vredi, uzela je papir i olovku i napisala vremena. A peron i kolosek, to je već bilo previše za nju.
Odlučili smo da se raspitamo u obližnjoj prodavnici. On nam je lepo objasnio kuda da krenemo, ali je znatiželjno zapitao i odakle smo... Naša reporterka morala je da opravda svoj slovenski naglasak i kazala - iz Rusije. prodavac se široko osmehnuo i počeo da priča i priča na ruskom. Prekinuli smo ga i priznali u kakvoj smo misiji.
Izašli smo ispred i naišli na taksiste. Jedva da su izgovorili po koju reč na engleskom, a i nisu bili zainteresovani da mnogo objašnjavaju.
- Slavija, to vam je, pa... oko kilometar pešice. Ako hoćete sa nama 10 evra. Mislim, moramo da idemo drugim putem, okolo, znate - pričali su oni.
U centru grada pravo iznenađenje bili su - čistači.
Kada smo zaustavili jednog od njih, samo nas je pogledao, shvativši da ne zna ni reč. Ali, odmah je zamahnuo rukom i potrčao do kolege. Tečno i razgovetno objasnio nam je sve što smo ga pitali.
I to nije jedini čistač koji nam je pomogao. Na Glavnoj autobuskoj stanici prišli smo jednom od njih i zapitali ga gde je restoran. Rado nam je odgovorio, na engleskom.
Da su Beograđani radi da pomognu, čak i kad ne znaju baš dobro jezik, pokazala je jedna starija prodavačica sladoleda. Svojski se potrudila da nam objasni kako da stignemo do Slavije. Mahala je rukama, gestikulirala, a onda odlučila da nam napiše - ali n ena papiru i olovci, već na zamagljenom staklu frižidera. Prstima je od dole ispisala brojeve trola i autobusa.
Sa prolaznicima je razgovor često ličio na pantomime i uz osmeh svi su pokušavali da nam pomognu.
- Koja sramota, ne znamo ni reč da joj kažemo - postiđeno je izgovorila jedna mlada devojka, ni ne sluteći da je razumemo.
.jpg)
