Izvor: Politika, 13.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Progonitelj
Došao je juče u redakciju „Politike” naš sugrađanin A. V. i ispričao šta mu se preksinoć dogodilo na ulicama Beograda. Evo njegovog kazivanja:
– Vraćao sam se sa posla oko 20 časova kući vozeći lagano svoje staro, drndavo vozilo. Na raskrsnici kod Železničke bolnice obišao sam autobus koji je stajao na stanici, propustio sam automobil sa leve strane koji ima prvenstvo prolaza i krenuo dalje. U tom trenu osetio sam kako se neko drugo vozilo bukvalno očešalo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << o moje. Bio je to prepun autobus gradskog prevoza koji je kretao sa stajališta.
I nije neka šteta, pomislio sam i posle premišljanja, sekund-dve, nastavio vožnju kao da se ništa nije dogodilo. Zar u haotičnim situacijama te pojave nisu svakodnevne. Bože moj, gužve su, ulice uske i preopterećene, mora narod da se čuka. To se isto po ko zna koliko puta događa i u Trstu i u Solunu, pa se niko ne zaustavlja i ne obazire na te sitnice. Ali...
Krenuo sam lagano uzbrdo Bulevarom kneza Aleksandra Karađorđevića, prema dvoru i u ogledalu primetio isti onaj autobus koji skreće sa svoje trase i kreće za mnom. Dodao sam gas. Isto je učinio i vozač autobusa. Ipak, ne opterećujući se, nastavio sam dalje i onda naglo skrenuo vozilom u jednu od sporednih ulica. Isto to, takođe naglo, učinio je i vozač autobusa dajući mi svetlosne signale. Konačno, posle kilometar, dva, zaustavio sam automobil. Tik uz mene stao je i autobus. Vozač je otvorio vrata i bujica je krenula: „Gde bežiš, moramo da sačekamo policiju, ko će da plati štetu, to je bio sudar, kako ću ja to da pravdam šefovima, vozilo je oštećeno"” I putnici u vozilu su počeli da gunđaju: „’Ajde majstore vozi to dalje, vidiš da se ništa nije dogodilo, ko će sada da se raspravlja.” Izašao sam iz automobila i izbečio na vozača: „Pa valjda bi ja tebe trebalo da jurim a ne ti mene. Jesi li, bre, ti mene udario ili ja tebe”. Odgovor je bio: „Ali, ja sam izlazio iz stanice"” Oba vozila bila su gotovo neoštećena, samo što se na autobusu video trag mog crnog plastičnog branika u dužini i širini hemijske olovke. Bez ulubljenog milimetra. Na mom autu – ni to.
Saobraćaj je stao, narod u autobusu uzjogunio: „’Ajde, krenite već jednom, idite negde pa se raspravljajte”. Vozač se načas zbunio, okrenuo narodu i procedio: „Ne znam kuda sada da vozim”.
Ipak, seo je za mašinu, dobacio mi, onako usput, da obavezno pođem za njim, i krenuo krivudavim uličicama dok se nije dohvatio širokog kolovoza kod Ortopedske bolnice na Banjici. Stali smo kod VMA. Narod je nezadovoljan, gunđajući, napustio autobus, a nas dvojica ostali smo da većamo šta ćemo dalje. Predložio sam da zove policiju i da skratimo priču. A onda je on počeo da se presabira: te kada će doći policija, te da on ima decu, da nema od čega da plati štetu, te da je autobus u privatnom vlasništvu, a šef je nemilosrdan i tako redom. Upitao sam ga, pomalo nervozan: „Pa, dobro, gospodine, kolika je to šteta?” Odgovorio mi je, skrušeno: „Pa, hiljadu dinara”. Izvadio sam iz džepa tu hiljadarku i dao mu.
Na kraju, zamolio me za broj telefona ne bi li mi javio šta se dogodilo. Uzeo sam i ja njegov broj ali kada smo se predstavljali reče da se zove isto kao i ja. Ustanovili smo, zatim, po prezimenima, da su roditelji zemljaci. Tada poskoči vozač kao oparen da hoće da mi vrati tu hiljadarku, ja tvrdoglavo da neću pare nazad, da bi na kraju on predložio: „E kada je tako, hajdemo onda da popijemo pićence”.
Juče se, po dogovoru, nije javio moj autobuski progonitelj – završio je priču naš čitalac o svojoj dogodovštini.
Dragan Vlahović
[objavljeno: 14/03/2008]
