Izvor: Večernje novosti, 10.Sep.2014, 13:34   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Prisećanja na pradedinu kuću

IMUĆNI stanovnici starog grada, poput Savamale, pre oko 150 godina živeli su na način koji bi nama danas izgledao vrlo neobično. Ugledni Beograđani početkom 20. veka često su beležili svoja sećanja na ta, za njih prošla vremena, i na život svojih dedova i njihovih porodica. Različiti hroničari, od Marinka Paunovića, preko Milana Jovanovića Stojimirovića, do Nikole Trajkovića, opisivali su kuće koje su nekada krasile Savamalu, ali i ostale delove grada. Trajković beleži sećanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << svog sagovornika, imenujući ga samo kao „jednog Beograđanina“. Miris dunja - Kuća moga dede - kaže taj Beograđanin - kao i svih imućnijih stanovnika Savamale bila je „na boj“, zidana od lake građe, bondruka, odnosno čatme. Prizemlje je bilo namenjeno za dnevni boravak, a na spratu su bile sobe veoma uredne i čiste, uvek spremne za goste koji bi stizali o velikim praznicima. Gore se penjalo velikim drvenim stepenicama, a pred vratima se izuvala obuća i u sobu se ulazilo u čarapama. Patos je bio od dasaka i žutio se kao limun, a bio je zastrven ćilimima najlepših šara... Uza zid su bili prislonjeni jastuci od vune, presvučeni crvenom čohom. Tavanice su bile od orahovine, urezane veštom rukom zanatlija, a zidovi okrečeni belo... Oko celog zida u sobi postavljene su bile drvene police, a po njima poređane krupne dunje i po njima je cela kuća mirisala posebnim mirisom. Iza dunja su na zid bili naslonjeni: cinkani tanjiri, činije i tepsije, pa ibrici od tuča, bakra ili cinka i sve se to sijalo kao od zlata ili od srebra.PRE ZORE Beležnici beogradske istorije pišu i kako su „trgovci i zanatlije ustajali veoma rano da bi pre zore već bili kod svojih magaza i radionica.“ - Oni su se prosto takmičili u ranom ustajanju, ko će pre doći u dućan i probuditi najbližeg kafedžiju ili berberina koji je „pekao“ jutarnju kafu da bi je prvi popio. Posle bi se celog dana hvalio kako je prvi popio vruću „kajmakliju“. - U uglu sobe je na širokom postolju stajao visok bakarni čirak i u njemu poveća voštana sveća koja se palila za praznike ili kad dođu gosti - pripovedao je dalje „naš„ Beograđanin. - Sobe su retko kad imale peći, grejalo se na mangalima. U prizemlju su bili kuhinja i mutvak, odnosno ostava. Pored prostranog ognjišta, u kuhinji bio je i odžak za sušenje mesa, a iza njega gvozdene verige i na njima bakrač pun vode. Na ognjištu je bio trokraki gvozdeni sadžak i pod njim je po čitav dan gorela vatra. Tako je domaćinstvo uvek imalo dovoljno tople vode. Kapija pod ključem U dvorištu, odnosno avliji, kako su ga po turski zvali, ispred kuće bile su voćke i cveće, orah, dud, dafina, a od kapije do kuće iznad kaldrmisanog prolaza osmanluk pun raznog grožđa, a najviše loze skadarlijke i plovdivke. Čitava avlija bila je ograđena zidom, a kapija pokrivena strehom od polukružne ćeramide. Vratnice su bile od hrastove građe, okovane jakim gvožđem i ceo dan zatvorene. Kako hroničari beleže stoletne običaje starog Beograda, oni pišu i kako „čim bi pao prvi mrak spuštali bi se ćepenci na dućanima i radionicama i svako je hitao svojoj kući“. - Tada se kapija još bolje zaključavala, a gde nije bilo brave zamandalila bi se gredom. Domaćin je večeravao u krugu svoje porodice veoma svečano kao da je praznik, jer obično nije u podne dolazio kući. On bi prvo oprao ruke, a onda bi se svi okupili oko sofre i najmlađe muško dete bi očitalo molitvu, pri čemu su se svi krstili. Ocu i majci bi se ljubila ruka, a potom bi posedali za večeru. Jelo se za niskom sofrom - postolju dva pedlja od zemlje - okruglom i napravljenom od drveta. Stolovi su bili retki, jer to je bio zapadnjački običaj. Sedelo se istočnjački - podvijenih nogu. Na sredini sofre stajao je veći čirak sa lojanom svećom. Noću se bez velike nevolje nije nigde izlazilo. Plavokosi i visoki U beleškama onih koji opisuju svoje dedove, „onaj naš„ Beograđanin opisivao bi i dedu, koji nije mnogo nalik na one, potonje. Naime, zabeleške Trajkovićeve citiraju njegovog sagovornika koji govori da je njegov deda bio „slovenski tip, plave kose, povisok, plećat, snažan, uvek bogato, čak raskošno odeven da se ne postidi pred Turcima“. - Na glavi je nosio nizak skararski fes višnjeve boje sa svilenom, plavom kićankom. Povrh košulje od tankog srpskog platna imao bi gajtanom šarani modri džemadan (vrsta prsluka), a preko toga plavo gunjče širokih rukava, postavljeno crvenom čohom. Na nogama je imao plitke crne cipele i bele čarape. Oko pasa ga je stezao poširok beli ili šareni pojas - od tanke svile. Pojas je bio dug nekoliko metara, i čeljad je morala pridržavati drugi kraj dok bi ga obmotavao oko tela. Tako je pojas bio neizbežan deo garderobe onih, dobrostojećih srpskih domaćina iz Beograda sredinom 19. veka, a ostalo je zabeleženo i to da su gotovo redovno svi nosili težak štap od abonosa. SPAVANjE Naš hroničar beleži da su postelje bile retke, a odrasli su spavali na minderlucima, mlađi po dušecima, na patosu. - Za decu je bila radost kad se uveče prostru dušeci, da se malo poigraju i posle slatko zaspe. SOFRA I PRIBOR Samo u imućnijim kućama otac i majka su imali nož i viljušku uz plehanu kašiku, a ostali su jeli samo drvenom kašikom. Za vreme obroka je vladao potpun mir, nije se smelo razgovarati. Kako beleži Nikola Trajković u „Spomenaru starom Beogradu“, po završetku večere opet bi se svi krstili, starijima ljubili ruku i dodirnuli čelom nadlanicu kao znak velikog poštovanja. Oni su ostajali za sofrom u razgovoru, a mlađi su išli na spavanje.

Nastavak na Večernje novosti...