Izvor: Večernje novosti, 28.Avg.2015, 14:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Prirasla mu daska

HOLIVUD plaća silan novac kako bi "razmaštao" svoje scenariste koji bi trebalo da osmisle atraktivne priče, ali poneki od njih bi slobodno mogli da svrate u Beograd i pokupe ih iz gradske svakodnevice. Nepredvidljivi život prestonice stalno "umesi" ponešto što pisci ne umeju da dokuče, ma koliko da su maštoviti. Samo jednu od takvih pripovesti ispričao nam je Miroslav Ranković, šef gradilišta jednog uglednog građevinskog preduzeća, a radnici sa kojima je renovirao višespratnicu u centru >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << grada i danas umeju od srca da se nasmeju kada se sete anegdote koju su zajedno pregurali. Lak na zajam - Radovi su bili pri kraju, sve je teklo po planu i na redu je bilo lakiranje parketa u stanovima - seća se Ranković.- Mi smo radili dva završna nivoa u višespratnici, dok su žitelji nižih etaža ponekad svraćali da se raspitaju kako teče posao. Istina, jedan od njih, simpatičan, vremešan čiča bio je naročito radoznao, da bi mi kasnije prišao sa posebnom molbom. Nestrpljivom čiki trebalo je malo laka, pa je svratio do šefa gradilišta, sa molbom da mu da jedan kilogram. - Čekaj, čiča, da završimo, verovatno će da pretekne toliko koliko ti fali, ali budi strpljiv da prvo okončamo posao - rekao mu je Ranković. Poslovođa se vratio na rad nadgledajući sledeće korake i čekajući okončanje posla, pa je tako do kraja dana zaboravio na starinu iz komšiluka, ophrvan ostalim obavezama. Ipak, još pre početka novog radnog dana, tek nekoliko minuta posle pet sati ujutru iznenadio ga je telefonski poziv. Još više ga je začudio blagohisteričan ženski glas koji je očajnički vapio za pomoć. - Zvali su me sa gradilišta, da što hitnije dođem, jer su komšije nekoliko spratova ispod nivoa na kojem smo radili "našom zaslugom" zapali u nekakvu nevolju. Šta ću, odjurio sam tamo. Ono što me je zateklo žestoko me je zasmejalo, ali onda je celu ekipu čekao veoma težak posao. Redosled događaja bio je neverovatan... Odmah pošto je prethodnog dana Ranković napustio gradilište, uporni komšija je nastavio da opseda majstore da mu ipak podare onaj kilograma laka za parket, i kada je jednom od njih konačno dosadilo, procenio je da je bolje da se odrekne laka nego da trpi čičino kukumavčenje tokom ostatka dana. Ne lezi vraže, vremešni komšija nije saslušao sve što je majstor imao da mu kaže, a to je da lak ima dve komponente i da ih pravilno treba upotrebiti. - U toaletu njegovog stana postojala je stara, drvena daska za ve-ce šolju i nesrećniku je trebao lak kako bi je premazao. Jeste, po okončanom poslu izgledala je kao nova, ali je upotrebio samo jednu komponentu. Kada se lak osušio, prešao je rukom i zaključio da je posao odlično obavljen. Ali, avaj! U ovom slučaju podloga je naizgled čvrsta na dodir, ali pod pritiskom se žestoko lepi. "Težina situacije" Tako je poziv u pet ujutru morala da obavi supruga nesrećnika koji je u svitanje ostao zalepljen za šolju. Svaka dlačica bila mu je bespovratno izgubljena u slojevima laka, a ustajanje iz ovako delikatne situacije nije bilo moguće bez pomoći nekog dobronamernog asistenta. Odnosno, ispostavilo se - više njih. - Kada smo shvatili svu "težinu situacije" morali smo da aktiviramo i adekvatan "borbeni plan" kako bismo odlepili nesrećnika - pripoveda Ranković dok mu se brk diskretno smeje. - Prvo smo odvrnuli zavrtnje koji drže dasku za šolju, a zatim smo prilepljenu žrtvu iz tog položaja, sa sve daskom koja ga je odano pratila, prevrnuli na stomak. Tek tada su u akciju mogle da stupe kolege koje su imale skalpel. Pogađate, ovaj hirurški posao podrazumevao je presecanje svake dlačice ponaosob, pa tako jednu po jednu. Tako varoški inženjeri i njihove kolege sasvim neočekivano saznaju ono što nikada u karijeri ili tokom školovanja ne bi naučili. Jedan od takvih podataka je koliko čovek može da ima dlaka na telu - na sasvim neočekivanim mestima.

Nastavak na Večernje novosti...