Izvor: Politika, 21.Feb.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prestonički monopol
Posle nedavnog obelodanjivanja nove verzije igre monopol, u kojoj se – na opšti ponos i diku – među ostalim svetskim metropolama pojavila i naša prestonica, moji ukućani i ja ovih dana smo tu belosvetsku zanimaciju još za korak unapredili. Okrenuli smo naopako talon i umesto dalekih gradova, inače predmeta „kupoprodaje” među igračima, postavili sličice namirnica iz domaće, svima bliske, „male” potrošačke korpe.
Tako je u našem izvrnutom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pogledu Moskva postala hleb, beli, nasušni, vekna od 500 grama; Pariz smo zamenili prikazom kristal šećera; so nadžogerismo s one strane Londona; zejtin omastio karton nad Vašingtonom, a s druge strane Brisela nam baš nekako došlo sirće! Tamnica u uglu panela je dakako – haška.
Da bude još zanimljivije, ubacismo i nekadašnje „bratske”, po mišljenju viđenih stručnjaka, papreno skupe, regionalne centre: za Zagreb stavismo znak jogurta, Sarajevo – juneći but bez kostiju, Podgoricu predstavlja pileće meso, Skoplje – pirinač, sve po kilo, koliko mesečno troši naša porodica, a Ljubljanu – gusti sok. Posle kraće rasprave „ugurasmo” i Banjaluku – svinjski kare. Na kraju dodasmo Novi Sad – brašno, Niš – voće i povrće, te Beograd, dašta, pivo!
Svud po tabli posejasmo, zarad lepote ugođaja, i simbole sredstava za higijenu, da ublažimo prazninu takozvane male korpe... Poslednjih godina se i ne sećamo sadržaja njene velike „sestre”, pa nismo ni hteli da se zamaramo prisećajući se artikala koje uopšte i ne kupujemo.
E, jaja – ali prava, pet komada! – stavili smo na počasno mesto na talonu, kao nagradu za pobednika. Da bi došao do „medalje”, on mora da otme svu ostalu klopu. Šta će s jajima, sam će odlučiti. Može da umuti kajganu, da ih boji u crveno, ma i da žonglira ako hoće, njegova volja...
Krenusmo, po zaslugama. Baba je prva zavrtela kockicu, u furioznom naletu zbrisala brašno i ulje, i taman se nameračila da mazne šećer „na kvarno”, kad dopade „zatvora” što je na neodređeno vreme udalji iz trke. Supruga počisti sredstva za higijenu, voće, povrće, piletinu, i uskoči u Pariz: oduva sve slatke kristale! Sin se plasira u ozbiljnu ligu: kliberi nam se iz Brisela – pokupio ključni začin za salatu! – plus skinuo sarajevsko juneće. Ćerka oplevila bivšu SFRJ! Naslagala pred sebe jogurt, pirinač i sokove. Meni ostade lebac, svinjsko mesište, so i pivce...
Poče druga faza igre – razmena. Ko se pokaže sposobnijim za „ukrupnjavanje” poseda i veštijim za hod po oštrici rizika u trampi dograbljene imovine, biće „monopolista”! Njegova jaja!
Baba iz Haga poručuje da nam neće dati ni gram brašna ako joj u posetu ne donesemo voće i šećer, i da ćemo zejtin videti na Sveti Nikad ako ne osvane pečeno pilence pred rešetkama. Snajka ni da čuje! Ne da svekrvi belo meso, a od sina traži malo sirćeta za svoj već naseckani zeleniš. Ovaj ne haje: „Mogu juneće da spremim i klot, na lešo, samo da mi je soli i piva...”
„Dobićeš, znaš kad...” likujem ja.
Ćerkica nepromišljeno proarčila jogurt, sokove i pirinač. Očas proglasila bankrot! Slično Jugoslaviji. Predala partiju! Podelismo njene placeve i nastavismo da se gložimo dalje.
Ne znam ko se dosetio da igramo kapitalističku igricu kad je svima poznato da više od troje ukućana na jednom mestu neminovno dovodi do incidenta! Baba u bajboku, žena u klimaksu, deca u pubertetu, a ja u ludilu: eto razloga za eksploziju!
Šta da kažem. Pobedio sam. Zahvaljujući soli, krmenadlama i pivu, „dodacima” bez kojih ostale namirnice nič ne vrede. Mada su navaljivali ko zolje, uspeo sam da odbranim svoju voljenu prestonicu, po tvrdnjama eksperata – najjevtiniji grad u regionu.
Rešio sam da žongliram nagradom. Da dotučem neznalice. Započeh pobednički ples. Zavitlah jajca ka plafonu, a svi skočiše na mene...
Komšije lupaju na vrata, hoće da spreče galamu. Došli i organi reda. Sirena zavija pred ulazom. Da li to čujem i Hitnu pomoć?
Baba, najiskusnija u familiji za incidentne situacije i prekaljena večitom krizom, prenu se načas, proročki podiže ruke i prekide haos čarobnim rečima: –Deco, puj-pike ne važi... A da ipak pređemo na „ne ljuti se, čoveče”?
Darko Kalezić
[objavljeno: 22/02/2009]
