Izvor: Politika, 04.Okt.2010, 00:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preko Kembridža do zvezda, snagom beogradske buke
– Nisam štreber, ali jesam zaljubljenik u nauku. Mnogi se čude kako sve postižem. A jednostavno je. Treba samo sve lepo isplanirati i držati se toga. Izgleda da sam i talentovan, bez toga je džaba sav trud. Volim i izlaske, druženje, sport, muziku, strane jezike, ma sve što je život – kaže Aleksandar Vasiljković, osvajač zlatne medalje na Olimpijadi iz astronomije i astrofizike, održanoj u Pekingu, doskorašnji đak Matematičke gimnazije i „taze” student univerziteta Kembridž
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
– Izvinite, ali ja ne bih mogao da ostanem duže od dvadesetak minuta, stvarno mi je žao – rekao nam je Aleksandar Vasiljković, tek što je ušao u našu redakciju. I nije u toj rečenici bilo nimalo umišljenosti ili pokušaja da oko sebe stvara famu. A i da je bilo, imao bi za to pokriće. Doskorašnji učenik Matematičke gimnazije i „taze” student matematike i fizike na univerzitetu Kembridž, (u čijim klupama će sedeti već za dva dana) najbolji je takmičar Olimpijade iz astronomije i astrofizike, nedavno održane u Pekingu. Uspeh je izboren u konkurenciji mladih genijalaca iz 22 države.
Tako je tek punoletni Aleksandar stigao do svoje sedme olimpijske kolajne. Da je ovakvu žetvu medalja ostvario u bilo kom sportu, verovatno bi na gostovanje u našu redakciju kasnio bar sat vremena. Dok podeli autograme obožavateljkama ...
– Ma, svaki minut mi je isplaniran, pogotovo od kada sam se vratio iz Pekinga. Do malopre sam bio na času vožnje, posle treba da stignem da podignem avionsku kartu za London... Da, i kod zubara sam morao nekoliko puta, pa pozdravljanja sa rođacima, izlasci sa prijateljima... Trudim se da upijem što više od ovog grada, valjaće mi za krizne dane, kada me u Engleskoj uhvati nostalgija. Nedostajaće mi buka, u tišini se slabije koncentrišem – govori Aleksandar, razložno i smireno, čekajući sledeće pitanje, kao da imamo sve vreme ovog sveta, a ne dvadeset minuta. Naravno, trudimo se da ne zalazimo previše u astronomiju i astrofiziku, oblasti njegovog najdubljeg interesovanja. Da se ne obrukamo pred dojučerašnjim gimnazijalcem... A opet, ima li u njegovom životu prostora za išta izvan udžbenika čije je i naslove teško zapamtiti?
– Nisam štreber, ali jesam zaljubljenik u nauku. Mnogi se čude kako sve postižem. A jednostavno je. Treba samo sve lepo isplanirati i držati se toga. Izgleda da sam i talentovan, bez toga je džaba sav trud. Volim i izlaske, druženje, sport, muziku, strane jezike, ma sve što je život. Imam mnogo drugara, ne želim da zapostavim nikoga od njih – kaže Aleksandar.
Da li se boji da će ga školovanje u „belom svetu” promeniti, u skladu sa onom narodnom „daleko od očiju, daleko od srca”, interesuje nas.
– Svaka čast Kembridžu, ali ću ja paralelno studirati i na našem Fizičkom fakultetu. Uz porodicu i društvo, eto još jednog razloga da kad god mogu „skoknem” do Beograda – otkriva Aleksandar. Pri pomenu legendarnog britanskog univerziteta ne zvuči kao da je impresioniran time što će imati indeks prestižnog „brenda” u svetu visokog obrazovanja.
– Sve je počelo tako što sam prošle godine otišao kod njih na razgovor. Uradio sam zadatke koje su mi postavili, posle sam o njima diskutovao sa stručnom komisijom i vratio se kući. Oko Božića su javili da me primaju. Kasnije su mi saopštili i da mi daju stipendiju. I to je to – ispričao je u dahu.
Posle Kembridža, planira doktorske studije i, naravno, bavljenje naukom.
– Voleo bih da budem istraživač, i to u Srbiji, da živim u svom domu i družim se sa ljudima koje poznajem čitav život. Nadam se da će se, kada dođe vreme, ukazati pogodno mesto i za mene – razmišlja Aleksandar, čije je opredeljenje za nauku i svojevrstan plod porodične vertikale. Njegova baka, učiteljica, usadila mu je ljubav prema sticanju znanja, a čim je stasao do police na kojoj su stajale knjige njegovih roditelja – diplomiranih matematičara – počeo je da stremi ka zvezdanim visinama. Prva ljubav bila je geografija, koja ga je i uvela u tajne sazvežđa koje je nekada zbunjeno posmatrao, a sada ih poznaje za medalju – i to zlatnu.
----------------------------------------------
Koliko sati traje dan
U ime svih onih roditelja koji vape da su njihovi (razmaženi) naslednici „silnim školskim gradivom toliko opterećeni da po čitav dan ne mogu glavu da dignu od knjige”, zamolili smo Aleksandra da nam opiše jedan svoj dan u kome, kako tvrdi, ima mesta za čitav kosmos interesovanja.
– Do podne, za učenje izdvojim oko dva sata, zatim slede druženje, šetnje, malo sporta, opet dva sata učenja i izlazak sa drugarima, ili odmor uz muziku, dobar film ili pozorišnu predstavu, neku zanimljivu knjigu ili strip, obožavam „Garfilda”, „Šerloka”, „Hogara”... Svojevremeno sam učio da sviram gitaru, sada idem na časove vožnje, igram pomalo fudbal i košarku, a kada odem u London treniraću vaterpolo – nabraja mladi astronom.
Saslušali smo ga otvorenih usta, a Aleksandar, verovatno u želji da nas baš ne frustrira „do koske”, dodaje: – Tek sada čitam „Politikin Zabavnik” iz januara prošle godine, a od kada znam za sebe, družim se sa ovim listom.
LJ. Perović
objavljeno: 04/10/2010
