Izvor: Politika, 18.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednji dani kartonskog naselja ispod "Gazele"
Nehigijensko romsko naselje pored mosta "Gazela" broji poslednje dane, makar prema najavama gradskih vlasti. Kada u oktobru počne obnova ove saobraćajnice izgrađene 1971. godine, oko 220 porodica koje godinama tu žive, moraće da bude raseljeno. Njihove nade da će im život doneti bolje dane ponovo su podgrejane. Iako su takva obećanja čuli mnogo puta, nadaju se da ona sada, ipak, neće biti izneverena. Jer, kažu, život bez vode i struje u kućama od kartona, i nije nešto za čim bi trebalo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << žaliti.
U "karton sitiju", kako je ovo divlje naselje popularno nazvano, juče popodne zatekli smo samo žene i decu. Muškarci su na poslu – skupljaju papir. Šezdesetogodišnjoj Mirjani Šabanović i njenom mužu kartonsko naselje pokraj "Gazele" dom je već devet godina. Pre toga živeli su u Bujanovcu. Dok loži vatru da na improvizovanom šporetu skuva čorbu, kaže nam da još nije čula da će od oktobra morati da se seli. Ako se to dogodi, želela bi da ostane u blizini Beograda kako bi mogli da nastave da skupljaju staru hartiju.
Ispred jedne od koliba nekoliko dece otvara najlon kese i gomilu novina iz njih pakuje u veliki kontejner, ispunjen hartijom. Nezvani gosti nisu ih uplašili ni zbunili, ali zna se ko je glava kuće. Odlaze da zovu oca Miću Talipovića. On je stanovnik kartonskog naselja od 1990. godine. Sada tu živi sa ženom i šestoro dece, od dve do 14 godina.
– Čuo sam na radiju da bi trebalo od oktobra da nas sele, ali ne znam još ništa o tome, niko nas nije obavestio. Svejedno gde ćemo da živimo samo da nam bude bolje, da možemo decu da školujemo. Sad skupljamo papir, ali i on je jeftin. Evo, ja imam oko 400 kilograma novina koje vrede samo 1.200 dinara – objašnjava Mića Talipović. Ističe da bi radio bilo gde mada priznaje da još nigde nije tražio posao.
Vranjanka Gordana Stamenković želi samo da živi bolje. To za nju znači da ima makar struju i vodu. Ipak, život u okolini prestonice omogućio bi njenoj porodici da i dalje skuplja papir.
– Ništa ovo nije. Baciš opušak od cigare i ode sve – priča ova tridesetogodišnja žena, majka četvoro dece. Zatim nas uvodi u kuću. Pod ispod kojeg se oseća neravna zemlja, prekriven je dotrajalim tepisima skupljenim na gradskim smetlištima. Pokućstvo ovih ljudi čini sve ono što su Beograđani izbacili iz svojih kuća: dotrajali fenjer, mala plinska boca dovoljna za kuvanje kafe, novogodišnji ukrasi, gomile posuđa, dve lutke. "Još sređujemo", kaže Gordana i žali se da su im pacovi česti gosti: "Decu su ujedali nekoliko puta". Pokazuje nam "robu" skupljenu po kontejerima koju prodaju na buvljoj pijaci. Tu je i televizor, ali struja stiže "na divlje", tek kada se uključi ulična rasveta. Nedavno su se izborili za vodu kada su s druge strane ulice postavljene dve česme. Ipak, ne napušta ih vera da će jednog dana vodu točiti u sopstvenom stanu.
A. Marinković
[objavljeno: 18.07.2007.]
