Izvor: Politika, 06.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslanik Mandrak
Obećao sam da ću da platim piće ako ga i treći put sretnem tog dana, verujući da se to neće dogoditi. Ipak, dogodilo se. Seli smo u baštu nekadašnje "Gradske poslastičarnice", poznatije kao "Kod konja". On je to mesto izabrao, što je mene malo začudilo.
– Zašto nismo otišli u baštu "Gradske kafane" gde si nekad stolovao – upitah ga. Ćutao je. Znao sam da je tamo, pre tridesetak godina, kovao planove o lakoj zaradi. Često je i uspevao u tom svom naumu. Sedeo bi danima zamišljen >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u "Gradskoj kafani", a onda bi nestao. Pojavljivao bi se u gradu tek posle dve nedelje sa džepovima punim para. Tek kasnije smo saznali da je u Beču imao ilegalno tržište za prodaju nekonvertibilnih sovjetskih rubalja, istočnonemačkih maraka, čehoslovačkih kruna...
Sada je poslanik. Na poslednjim izborima opet je bio na listi svoje stranke i, evo, po treći put je u parlamentu. Rekoh mu da sam bio iznenađen kad sam ga video na matineu u Narodnom pozorištu, priredbi održanoj u znak sećanja na Nevenku Urbanovu, jednu od naših najvećih glumica.
– Pa, red je da se ponekad i mi poslanici pojavimo i na drugim javnim mestima, a ne samo na sednicama skupštine ili na stranačkim okupljanjima – odgovori nadimajući pluća kao ćuran. Takav, naduvan, pun sebe, izgledao je i onog trenutka kada se voditelj priredbe Đurović obratio gledalištu rečima: "Gospodo beogradska..."
– I dalje voliš da te prijatelji i poznanici zovu Mandrak, a ne tvojim pravim imenom – bih radoznao.
– Da, zovi me i dalje Mandrak. Jer, tek kad sam postao poslanik taj nadimak je dobio puno značenje. On kazuje suštinu moje profesije, pošto sam kao i onaj mađioničar iz stripa od života načinio čudo. Moje pravo ime i prezime je stavljeno u službu stranke i koristim ga samo po potrebi. I ja, lično, na javnoj sceni sam samo po potrebi stranke – reče nekadašnji diler nekonvertibilnih valuta.
Nekada nije bilo tako. Početkom devedesetih, kada mu se u Beču ugasilo ilegalno tržište novca istočnih zemalja, Mandrak je sa 50 maraka osnovao spoljno-trgovinsko preduzeće "Uzimam – ništa ne dajem". Postao je biznismen. Da li ga je neko posavetovao ili mu se upalila sijalica, tek ubrzo je postao politički aktivan. Kad je njegova stranka ušla u parlament i on postao profesionalni poslanik, ugasio je svoju firmu.
– Šta misliš, da li sam napravio glupost? Ne, sigurno nisam, jer sam konačno ostvario ono o čemu sam davno maštao – da malo radim, a da za to primam para dovoljno za normalan život. Ti znaš da sam uvek bio skroman. Nisam staromodan poslanik koji ide u narod da agituje, da se sreće sa biračima. Ne, meni su dovoljni susreti sa predsednikom stranke. Ja sam njegov poslanik. On mi je sve i svja. Kako on okom, tako ja skokom. Zato, eto mene po treći put u sazivu skupštine. Ovo je moj poslednji krug. Ubeđen sam da ću biti poslanik, čak i ako budu ponovljeni izbori. Posle toga idem u penziju, srećan što sam proveo izuzetan, uzbudljiv život – kaže Mandrak povišenim tonom kao da je za skupštinskom govornicom.
– Budi iskren, dugo smo drugari, pa mi kaži: da li ti je nekad bilo teško što si postao tuđ, a ne svoj čovek – bezobrazno upiljih u Mandraka.
– Ti kanda ništa ne razumeš. Pa, ja sam svoj čovek sto posto, jer radim samo ono što ja hoću, a što se to poklapa sa zahtevima drugih, pre svega sa željama mog predsednika, to je sticaj okolnosti. Ja sam taj koji, kad treba, napada poteze drugih stranaka, rasturam opoziciju ili rušim vlast. He,he,he, jeste, jednom se dogodilo da sam pao u vatru, pa sam raspalio po vladi i govorio da ona unesrećuje narod, da upropasti sve čega se dotakne, da su ljudi svakim danom sve siromašniji... U jednom trenutku, vidim tamo, u sredini sale, iz redova gde sede kolege iz moje stranke, neko mi rukama daje znake da prekinem diskusiju, da ućutim i vratim se na svoje mesto. Tek kad sam to učinio i seo u klupu, kolege mi rekoše da sam poludeo. Kažu, kako mogu da kritikujem vladu, kad smo mi koalicioni partner vladajuće stranke i sa njom delimo vlast. Uhh, tada sam stvarno napravio glupost, ali sam se popravio, kada sam kasnije tražio repliku. Onda sam opaučio po opoziciji, niko nije mogao da me zaustavi – poče Mandrak da pesnicom udara po stolu. Jedva ga zaustavih, govoreći mu da smo u kafanskoj bašti, a ne u skupštini.
Hteo sam još nešto da ga pitam, ali se nisam usuđivao. Možda bi ga to moje pitanje uvredilo, pa bi puklo i naše poznanstvo koje datira još od igranki u podrumu "Gradske kafane", gde sam Mandraka sredinom šezdesetih godina i upoznao. Ali, on kao da je bio istinski mađioničar, pogodio je o čemu razmišljam.
– Dugo te poznajem. Sada sigurno razmišljaš kako skupo naplaćujem to kevtanje u skupštini. To si hteo da kažeš, ali nemaš hrabrosti. Nikad je nisi ni imao, inače bi danas mnogo bolje živeo, i ti i tvoja porodica. Ti nazovi to kako hoćeš, ali ja na te stvari gledam drukčije, realnije. To je borba stranaka u parlamentu, a tamo su dozvoljeni verbalni okršaji. Govor nam je osnovno oruđe, a jezik glavno oružje. I to je oduvek tako. To je život u parlamentu. Uživao sam da vičem, napadam druge, pogotovo kad su bili direktni prenosi na televiziji. Za to sam uostalom i plaćen. A i to sam radio jednom ili dva puta u tri meseca, nije bilo teško. Ja sam, bre, disciplinovani član stranke i time se ponosim. Zato i trajem, čoveče, trajem! – unese mi se u lice Mandrak crveneći od besa.
Umirio sam ga tako, što sam mu rekao da ne sme da se previše uzbuđuje. Potreban je svojoj stranci živ i za treći mandat u skupštini. Samo tako će završiti poslednji poslanički krug.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 06.05.2007.]
