Izvor: Blic, 03.Maj.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Političke elite su uvek kočile razvoj grada
Zakon o gradu Beogradu nikada nije donet. U istoriji našeg glavnog grada političke elite su se uglavnom trudile da opstruiraju njegovu modernizaciju. Od poboljšanja konkretnih uslova stanovanja u prestonici, kao što je gradnja kanalizacione mreže, uvek su bila preča neka „nacionalna pitanja” – kaže za „Blic nedelje" Dubravka Stojanović, istoričarka i autorka knjige „Kaldrma i asfalt", koja se bavi urbanizacijom i evropeizacijom Beograda od 1890. do 1910. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << godine.
Najbolji simbolički primer za arhitektonski nemar beogradskih vlasti u protekloj deceniji je Ulica kneza Miloša u kojoj se zapatilo divlje rastinje u ruinama nekadašnjeg kompleksa zgrada Generalštaba, porušenih u NATO bombardovanju 1999. godine.
– Na beogradskim ulicama 1955. godine niko nije mogao da primeti da su deset godina ranije gotovo sravnjene u nizu bombardovanja tokom Drugog svetskog rata. Nekada reprezentativnu beogradsku ulicu u kojoj su građena diplomatska predstavništva, ministarstva i zgrada Vlade, turističke agencije su danas samoinicijativno promovisale u vizuelnu atrakciju. Kada strani turisti obilaze Beograd i kada se nađu u Ulici kneza Miloša, njima se nameće dilema šta simbolizuju ruine koje vide – NATO agresiju ili nepromišljenost katastrofalne politike koja je do nje dovela – kaže profesorka Stojanović, i dodaje da je opstrukcija modernizacije Beograda bila ogledni primer za modernu istoriju Srbije jer su političke elite tokom 19. i 20. veka propustile niz prilika za društvenu, privrednu i političku transformaciju i evropeizaciju Srbije.
– U velikom broju slučajeva razvoj je bio žrtvovan rešenju nacionalnog pitanja koje je predstavljano kao „pitanje svih pitanja", na čije rešenje moraju sačekati sva druga pitanja. Tako su postavljeni prioriteti, ili drukčije rečeno: „srpsko društvo" je podređeno „srpskom narodu". Nismo ni danas daleko od toga – pa pre neki dan je Vladina kancelarija za evropske integracije objavila da je Srbija usvojila samo oko 25 odsto propisa neophodnih da bi se pregovori sa Evropom uopšte vodili! Za to nisu krive prepreke koje pred našom integracijom drži Evropa - nego naša politička elita! To je suština problema o kome govorimo, a Beograd je samo simbol Srbije, samo njen najrazvijeniji, najupadljiviji deo, zbog čega je opstrukcija tu najvidljivija – objašnjava profesorka Stojanović.
Ogromna energija i novac trošili su se da bi se ispravljale greške koje su neprestano nastajale jer do dvadesetog veka nije usvojen urbanistički plan. Takav način rada dovodio je do umnožavanja „privremenih objekata", što i danas opterećuje i najuži centar grada.
Privremena rešenja su vremenom postajala trajna, ali nikada definitivna. Često su „privremena rešenja" zamenjivana, posle dugih, skupštinskih debata, novim, ili čak još starijim "privremenim rešenjem”. Tako se stvara utisak stalne zaposlenosti, ali se, zapravo, sve stalno vrti u krug. Skandalozno je koliko se decenija gradi autoput Beograd – Novi Sad! I to na idealnom terenu ravnice – kaže profesorka Stojanović.
Kako kaže, i danas se uvek iznova se prekopavaju iste ulice i otvaraju nove i nerešive dileme.
– Upečatljiv primer je odluka da se napravi moderna kanalizacija u Beogradu, koja je doneta 1885. godine, ali je kanalizacija napravljena tek 1911. godine. Za to vreme stalno je bila otvorena dilema; da li prvo asfaltirati ulice kojima se gotovo više nije moglo hodati od pohabanosti turske kaldrme, pa ih prokopati kad na red dođe postavljanje kanalizacije, ili čekati s ulicama dok se ne postave kanalizacione cevi. Ta dilema kočila je razvoj i kanalizacije i ulica 35 godina. Zbog nastalog čaršijskog prepiranja padale su vlade, lomile se političke stranke, raspuštale posvađane gradske skupštine. Na kraju se sve veže u čvor i čini se da je to pitanje života i smrti, pa samim tim i nerešivo. Meni se čini da je to simbolička slika našeg ukupnog razvoja, pa i današnjeg stanja, završava profesorka Stojanović.
.jpg)
