Izvor: Politika, 09.Nov.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Podstanare „deru” i gazde i posrednici
Ljudi koji nemaju krov nad glavom u prestonici prepušteni na milost tržištu, budući da još nisu uvršćeni u Zakon o stanovanju. – Gazde često za neuslovan stan traže neadekvatne sume novca
Koliko podstanarski život može da bude težak, osetili su oni koji nemaju sopstveni krov nad glavom, a bili su prinuđeni da tumaraju po raznim agencijama i prelistavaju oglase ne bi li pronašli kakav-takav smeštaj. Čak i nekolicina sretnika, čije gazde ne žive „sprat >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iznad” ili ih viđaju samo jednom mesečno, ističu da im najteže pada stalno seljakanje i večita neizvesnost – šta za svoj novac mogu da očekuju. Kako stvari stoje u prestoničkom svetu nekretnina, potražnja za stanovima je i dalje neuporedivo veća od ponude, što „gazdama” ostavlja odrešene ruke da za uslove često nedostojne života čoveka, traže basnoslovne sume.
– Kada sam u novinama videla oglas u kojem se nudi „omanja kuća na Dedinju, pogodna za dve studentkinje” nije bilo kraja mojoj i drugaričinoj sreći. Isto veče smo krenule da vidimo šta se nudi, ali kada smo u potrazi za kućom morale da skrenemo sa asfalta, da bi još pola sata šipčile kroz nekakvu šumicu, situacija je postala obeshrabrujuća. Pri prvom susretu sa „budućim domom”, samo što se nismo rasplakale, jer se pred nama ukazala drvena baraka, sa česmom u dvorištu, vratima koja ne mogu da se zaključaju, a drugih kuća u blizini nije bilo – sa gorčinom priča Olivera Rakić.
Ovaj slučaj nije retkost, jer, kako kažu upućeni, potrebno je mnogo sreće i upornosti da se za sumu do 300 evra nađe nešto pristojno. Naravno, oni sa dubljim džepom, kojima nekoliko stotina evra više ili manje neće istrugati novčanik, mogu da odaberu nešto kvalitetno.
Na ceni su najviše stanovi u opštinama Stari grad, Vračar, Savski venac, Novi Beograd, kao i u gradskom delu Palilule. Potencijalnim podstanarima se savetuje da potragu započnu preko oglasa, ali kada pozovu ponuđeni broj, umesto vlasnika uglavnom se javlja agencija za izdavanje stanova. Oni za svoje usluge traže od 1.500 do 2.000 dinara provizije, a kada klijent pozove, najčešće mu kažu da imaju nekoliko baš takvih stanova kakve on traži. Posle plaćanja, ti stanovi su odjednom „već izdati” i počinje mrcvarenje i odugovlačenje, a cela priča se najčešće završava tako što klijent ili digne ruke od agencije ili snizi kriterijum po principu „daj šta daš”, samo da ne bi ostao na ulici.
U Beogradu postoje i agencije koje rade „po realizaciji”, odnosno, građanin kaže šta želi, a kada mu agent za nekretnine to i pronađe, kao naknadu dobija polovinu kirije.
Među podstanarima važi pravilo da je najbolje iznajmiti stan bez posrednika odnosno direktno od gazde, ali i tu postoje problemi.
Petar Radoičić je posle mnogo peripetija našao stan od oko 30 kvadrata u Novom Beogradu, a gazde su za njega tražile 250 evra.
– Stan je u zgradi, sa centralnim grejanjem i prilično pristojan, pa je ova cena sasvim prihvatljiva. Međutim, prilikom prvog obilaska objekta nisam sve detaljno pregledao, pa sam kasnije video da su neophodne još neke popravke. U dnevnoj sobi nije bilo svetla na plafonu, nego samo lampe sa strane, a kada u kupatilu nije bila uzidana – priča Radoičić.
On je prethodno gazdama platio 500 evra, za kiriju i depozit, ali kada je od njih zahtevao da stan dovedu u pristojno stanje delovali su uvređeno.
– Popravke su konačno obavljene ali se vlasnici i dalje ponašaju kao da sam im tražio bogzna šta, a u stvari sam zahtevao minimalne uslove, budući da sam dao popriličnu svotu novca – ističe on.
Najbolje rešenje za podstanare bilo bi organizovanje i traženje zaštite pred zakonom, jer se često gazde prema njima odnose kao prema nekim manje važnim građanima.
Mirko Mirković, predstavnik Izvršnog odbora udruženja podstanara „Velegrad”, kaže da niko ne zna koliko tačno ima podstanara u Beogradu. Prema njegovim rečima, problem su stanodavci koji ne potpisuju nikakve ugovore sa zakupcima i ne prijavljuju ih nadležnim službama zbog visokih poreza.
– Prema podacima Instituta za sociološka istraživanja, broj stanovnika u Beogradu se povećava svake godine za 10.000. Među njima, naravno ima i puno podstanara pa ne znamo njihov tačan broj. Udruženje podstanara „Velegrad” je još 2004. godine tražilo izveštaj od Zavoda za statistiku, a odgovor je glasio da podaci o broju podstanara nisu obuhvaćeni dosadašnjim popisom stanovništva – rekao je Mirković.
U aktuelnom Zakonu o stanovanju ne postoji termin podstanar, tako da se ne može govoriti o zaštiti njihovih prava. Zakon o stanovanju postoji od 2. avgusta 1992. godine, ali je za one koji traže smeštaj nezadovoljavajući. Dovoljno je reći da se nigde, ni jednom rečju podstanari ne pominju, pa su postali nezaštićena grupa ljudi, izvan zakona, kao da su građani trećeg reda.
– Nije utvrđena obaveza stanodavaca da zaključe ugovor sa podstanarom, da mu moraju prijaviti adresu stana, da ga ne mogu iseliti u nevreme. Potrebno je menjati navedeni zakon, ili ga dopuniti novim odredbama – istakao je Mirković.
Problem su i agencije, koje mahom rade „na crno” i koriste ove rupe u zakonu. U gradu ih ima između 70 i 100 ali ne postoji državni organ koji bi se njima bavio ili ih evidentirao. Vrlo su pokretne i često menjaju sedište, naziv, proširuju delatnost na promet nekretnina i uglavnom rade neprijavljeno.
LJ. Perović - D. Vukotić
[objavljeno: 10/11/2008]
