Izvor: Politika, 30.Okt.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pobegao voz za svet
Modu danas ne diktiraju ni Pariz ni Rim, već razmažena Amerika sa svojim ogromnim tržištem, smatra Mirjana Marić, naša slavna kreatorka
Davno, još pre onog piva, postojala je svetska, a naša modna kreatorka Mirjana Marić. Tada naše žene još nisu znale pravi smisao domaće robne marke, brenda, ali su zato od svojih muževa znale da iskamče novac, ili same zarade dovoljno za komplet, haljinu ili tašnu koja je nosila oznaku MM. Ta oznaka na kreaciji Mirjane Marić bila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je garancija kvaliteta, visoke mode, a bogami olakšava je i put za ono društvo zvano "ima se, može se". Ma, dovoljno je reći da su u ona vremena u Ljubljani postojale dve prodavnice u kojima su prodavani isključivo modeli Mirjane Marić. Tako i u Zagrebu, tako i drugim većim gradovima ondašnje SFRJ, a o Beogradu i prodavnicama "Jugoeksporta" da i ne govorimo.
Da, davno to beše, a gde je danas ta naša kraljica mode – Mirjana Marić? Da bi se do nje došlo, potrebna je mapa za skriveno blago kapetana Kuka. Da, baš tako se jedino može stići do tog našeg modnog blaga, do Ulice Omladinskih brigada 65b, u Bloku 70, do radionice za visoku modu. – O, pa nemojte da se čudite. Kako da me vi lako nađete kad me nema ni u katastarskom kompjuteru, iako je ovaj objekat podignut pre samo 15 godina. Gradio ga je "Inpros". Našla sam ovu zgradicu tek u Arhivu Beograda, gde sam nekako došla do tlocrta, koji nam je potreban da dokažemo da postojimo – počinje razgovor modna kreatorka ovim, za naše prilike, zaista karakterističnim primerom.
Ova pričica beše uvod u još nešto što se Mirjani Marić često događa. Budući da tri meseca provede ovde, a tri u Njujorku kod ćerke Ksenije, slikarke, ne može da izbegne poređenja. Kaže, čim se probudi, ovde ili tamo, odmah počne da govori sebi i drugima: zašto je u Americi tako, a kod nas nije, kako tamo može sve da bude u redu, a kod nas gotovo ništa. I onda hoće-neće mora da se seti da se, u stvari, u našoj zemlji gotovo ništa nije promenilo. Iz sećanja joj izranja lik Ljupčeta, direktora štamparije "Tekstil kolora" u Babušnici, gde je Marićeva dobila prvo zaposlenje.
– Možete zamisliti mene, koja je 1964. godine diplomirala na Akademiji za primenjenu umetnost – odsek tekstil, a potom magistrirala na Rojal koledžu u Londonu tekstil i modu, kombinovano, koliko sam bila srećna da posle dve godine traganja za poslom dobijem šansu u tom mestašcu na jugu naše zemlje. Kad sam direktoru Ljupčetu pokazala svoj portfolio, on je to komentarisao na naš poznat način: "E, bre, gazdarice, jesi ti došla iz London, ali ja sam očekivao da mi pokažeš nešto pomoderno". I pored toga, ostala sam dve godine da radim za "Tekstil kolor" – sa osmehom se seća tih davnih dana naša slavna kreatorka.
Deset godina nije dala intervju nikome. Ne zbog toga što se ona, eto, pravi važna, nego što nema više nerava da ispravlja greške u novinskim napisima o njoj. A i mirnija je ovako, jer bez buke i prevelike pažnje javnosti radi u tišini prototipove u svojoj modelarnici i ateljeu, uz pomoć četiri šivača.
Eh, kako prođoše godine! Četvrt veka je radila za "Jugoeksport" i "Modu" iz Velikog Gradišta. Imala je 70 modnih revija širom sveta. To su bile revije na najvišem nivou kojima su prisustvovali kraljice i kraljevi, predsednici država i vlada, prinčevi i princeze. To je bilo predstavljanje naše zemlje, firme "Jugoeksport" i, konačno, nje – Mirjane Marić.
– Nažalost, iza toga nije ostalo ništa. To MM nije iskorišćeno za izlazak u svet, sve je poništeno. Imali smo šansu da svetsko tržište bude naše, ali smo uvek zakazali kada je trebalo da zainteresovanim kupcima ponudimo uslove, rokove, cene. Komercijala je kaskala za nama i uvek kasnila. Znate li kakva je to blamaža. Samo kad se setim Bejruta pred njihov građanski rat. Sve je bilo na najvišem nivou, čestitke sa svih strana, šeici i bogataši sa Bliskog istoka pojurili da kupe naše modele, a ono nema ko da im da najosnovnije podatke. Samo da ste videli te njihove žene, kako su one bile žalosne zbog tog našeg javašluka. To je bio pravi "Jugoeksport", spolja sjaj, iznutra trulo, to je bio naš javašluk koji nas je doveo do onoga što nam se kasnije desilo, da nam sve propadne – priseća se prohujalih vremena Marićeva i publiciteta koji je pratio njene modne revije. Zar je malo, na primer, ako u Francuskoj uticajne novine posle održane revije daju velike naslove: "Pariz oduševljen!"
No, kaže da je i ona bila deo toga, te kolektivne psihoze i kolektivnog rada. Prvi joj je na to skrenuo pažnju njen pokojni muž Milojko Marić.
– On je imao vizije. Govorio mi je da je vreme da jednom sa "mi" pređem na "ja". Da shvatim da sam autor, stvaralac, da su to moje kreacije, modeli po mojoj zamisli. On mi je početkom devedesetih i rekao: "Sad ćemo mi tebi da otvorimo radnjicu". On me je posle diplomiranja, kad je pošao na specijalizaciju u Englesku, i nagovorio da magistriram na Rojal koledžu u Londonu – kaže Marićeva.
Onda se setila kako je izgledao taj magistarski rad i kako je za polaganje morala da zna ceo proces – tkanje, štampanje tekstila, izradu šablona za krojenje, šivenje, pakovanje u kutiju. Ta kutija se potom pod brojem, anonimno, predaje žiriju sastavljenom od najstručnijih i ljudi najupućenijih u modu koji daju ili ne daju "visoku preporuku". To je ocena koja obezbeđuje zaposlenje i otvara put za sticanje imena. To je teško stečena garancija za kvalitet koja je Mirjanu Marić odvela u Babušnicu.
– Pre dolaska u "Jugoeksport" 1970. godine radila sam izvesno vreme i kao profesor u školi za industrijski dizajn – odsek za tekstil. Posle je došao danonoćni rad u toj čuvenoj firmi u kojoj sam odnela najveću pobedu onda kada sam ih ubedila da nam je neophodna proizvodnja, jer, zaboga, šta će to njima, oni su toliko bogati i moćni da mogu sve da kupe. Danas radim za moje odane kupce, žene koje cene ono što radim, kojima se dopada to moje insistiranje na modernom i klasičnom stilu, to sam ja. Nažalost, zbog onog mog razmišljanja u množini, zbog onog svojevremenog "mi", ostala sam bez sopstvenog prodajnog prostora. Tako danas kupci moje proizvode nalaze u elitnim prodavnicama "Ateksa": u "Ateksu – Angori" u Knez Mihailovoj ulici, u "Ateksu" kod "Londona"... Modeli se prodaju, ali da znate velikog profita nema. No, ne žalim se – ističe Mirjana Marić koja i dalje zrači stvaralačkom snagom. Svesna je da danas modu ne diktiraju ni Pariz, ni Rim, ni Milano, već razmažena Amerika sa svojim ogromnim tržištem. Modu stvara tržište. Mirjana Marić ne skreće sa svojih utabanih kreatorskih staza. I neguje svoje tržište.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 30.10.2006.]
