Izvor: Politika, 31.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Po džepu za blistav grad
– Više se đubre trpeti ne može – uzviknuo je nedavno Milivoje Petrović, stari Beograđanin, tvrdeći da mu je dosadilo da decenijama sluša priče o tome ko je kriv što nam je beli grad prljav i musav.
– Građani – veli on – optužuju "Čistoću" da ne radi svoj posao najbolje, a iz ovog preduzeća odgovaraju da koliko građani zaprljaju ne mogu da očiste tri "Čistoće", a ne jedna. I tako ukrug, decenijama.
U drugim gradovima sveta taj problem takođe nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nepoznat, ali u mnogima postoje i rešenja za njega. Sasvim valjana.
Tako, na primer, u obližnjoj Grčkoj, gde brojni turisti iz Srbije provode letnje godišnje odmore, postoji komunalna policija. O toj policiji isti ti naši ljudi ispredaju bajke. Svuda je ima, brza je, uz to stroga, pa se turista oseća zaštićen kao beli medved. Ako vas trgovac prevari, a vi ga prijavite komunalnoj policiji, on može "da bere kožu na šiljak". Slična sudbina čeka i ugostitelja ako vam uvali nešto što nije po vašem ukusu, ili ne daj bože uračuna nepostojeću supu u ceh na kraju večeri. Posebno poglavlje u radu te njihove gradske službe je održavanje higijene u turističkom mestu, bilo da je reč o gradu ili seocetu.
Sličan primer imamo na drugom kraju našeg kontinenta – u Minhenu. Tamošnje vlasti su osmislile način kako da njihov grad bude čist i lep. Odlučile su da svaka opština, našim rečnikom rečeno, zaposli čoveka, odredi mu mesečnu zaradu i svakih 30 dana kupuje par novih cipela. Njegov posao je da šparta gradom danonoćno i beleži šta u tom trenu nije valjano. Da li su to rupe na kolovozu, otpala fasada, iskrivljeni, ili polomljeni saobraćajni znak, oštećeni turistički putokaz, ili ko zna šta sve još – svejedno je. O svemu tome on uredno obaveštava nadležne gradske službe koje u najkraćem mogućnom roku popravljaju oštećenja i stvari dovode u red.
Takvih primera ima bezbroj. I šta je sada naša nevolja?
Činjenica je da 400 postojećih gradskih i opštinskih inspektora nije fizički u mogućnosti da pokrije ceo grad i obavi sve te mnogobrojne poslove neophodne za čistoću i urednost grada. U "Čistoći", "Zelenilu", srodnim gradskim i inspekcijskim službama uglas će reći da je uvođenje komunalne policije neophodno kao hleb nasušni. Uz to, dodaće, oštrija kaznena politika prema svim vrstama zagađivača gradskog atara daće veoma brzo izuzetne rezultate, a grad će zablistati. Vladan Luković, gradski sekretar za inspekcijske poslove, obelodanio je, koliko juče, ideju da bi bacanje najlon kesa kroz prozor stana, ili automobila, zatim pikavaca, pljuvanje po ulici, ili šetnja kučića bez metlice i kese za pseći izmet valjalo kazniti sa 100 evra, naravno u dinarima. Ni manje ni više.
Pred takvom kaznenom politikom, uz pomoć komunalne policije, sasvim je sigurno da bi ustuknuli mnogi koji danas bezdušno, ili ne razmišljajući, prosipaju za sobom đubre gde im padne na pamet. Pa zar ponašanje naših sugrađana kada se nađu na teritoriji nekog tuđeg grada u drugoj državi to najbolje ne potvrđuje. Tamo se i te kako vodi računa o tome, ali ne iz razloga obzirnosti prema njima nego od golog straha pred neumoljivim komunalcima sa kojima, pre svega, nema rasprave, a potom i od neizbežne visoke novčane kazne. Ubeđivanja našeg vozača sa policajcem u Nemačkoj da nije prošao kroz žuto svetlo na semaforu završilo se od početnih 20 na 50 evra. I – tačka. Ili će, stoga, naš čovek u Beču, držeći u jednoj ruci upaljenu cigaretu u hodniku stambene zgrade, drugu ruku podmetnuti da pepeo slučajno ne padne na pod. Strahujući, kako reče, od drakonske novčane kazne.
Dragan Vlahović
[objavljeno: 31.08.2007.]
