Izvor: Politika, 06.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pion jak kao država
Takva su vremena došla da se gostima ne radujemo, a ne mili nam se ni da idemo u goste. I sve zbog tih prokletih para. Srećom, ljudi ponekad uspeju da bar ta vremena pobede. Tako, silom prilika, prošlog utorka nađoh se na aerodromu da dočekam rodbinu iz Nemačke.
Došao sam ranije, pa sam imao vremena da bazam po aerodromskoj zgradi. Tada ugledah njega, građevinskog preduzimača, sklupčanog na stolici ispred međunarodnog terminala. U jednoj ruci je držao nekakav blok, a u drugoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << olovku. Grozničavim pokretima je nešto beležio, furiozno precrtavao, drhtavo dopisivao, a vilične kosti, ispod ušiju, na mršavom licu su damarale kao srce. Dugo ga poznajem.
– Gde si, stari druže, došao si da i ovde ubereš neki dinar – rekoh pružajući mu ruku. On se, zadubljen u svoju računicu, u prvi mah prepade. Kao da me nije prepoznao. Poskoči sa one stolice i tek tada pokaza radost što me vidi.
– E, da je bar tako. Nećeš verovati u ovo što ću ti reći, ali je tako. Dolazim na aerodrom danima i gledam kako ništarija ide na godišnje odmore, srećna, vesela, sve ekskluzivne destinacije. A ja to plaćam – reče on.
Videvši da ga tupo gledam, ne znajući o čemu govori, ubrzo mi objasni svoj čemer koji mu se nikako nije skidao s lica.
– Rešio sam da u gradu podignem petospratnicu sa supermodernim stanovima za tržište. Imao sam nešto ušteđevine, ali sam kod banke podigao i kredit od 300.000 evra. Znam za postojanje mita i korupcije, nisam ni ja od juče, ali da će me ovako oglobiti nisam verovao. Najpre sam 50.000 evra morao da dam za zemljište, a onda su počeli da se ređaju zahtevi raznih šefova nadležnih službi i njihovih potčinjenih. Ovde podmaži sa 3.000, tamo sa 5.000 evra. Potrebna ti je dozvola za ovo, onda se ispruži za 7.000 evra, a za onu saglasnost, e – tamo onaj čova traži samo 10.000. Na kraju, nije mi ostalo para ni da započnem radove, a rok za gradnju teče li teče – gotovo plačnim glasom mi ispriča svoju finansijsku golgotu.
I, šta će na aerodromu? Tek tada mu se lice iskrivi, kao da je negde jaka promaja zakačila facijalis.
– Došao sam da gledam kako ti ljudi, ti lešinari, odlaze u provod sa mojim parama. Svašta mi pada na pamet, ali se uz veliki napor suzdržavam da ne napravim ovde neku glupost. Kako koga prepoznam, setim se trenutka kada sam mu predao pare i kako ih je prebrojavao, ne verujući da sam mu dao koliko je tražio – izlazile su reči iz njegovih usta sa nekim čudnim zveketom, kao da dolaze iz kovačke radionice.
Da bih ga nekako smirio, pozvah ga u aerodromski kafe. Tamo ugledasmo našeg zajedničkog druga, iskusnog komercijalistu. On bejaše ispratio goste iz Kanade i sada je ispijao piće u čast njihovog odlaska. Nekada smo sva trojica radili u istom preduzeću. Pronicljiv, kao što je uvek bio, primetio je nervozu još u našem hodu, pa ubrzo podlegosmo njegovim isledničkim pitanjima i rekosmo sve o čemu smo građevinski preduzimač i ja malopre razgovarali.
– Jesi majstor za dunđerski posao, ali si još šegrt u obradi tržišta. Sada ću, besplatno, da te posavetujem. Ubuduće prikupljanje dozvola i saglasnosti za gradnju, a toga ti treba na tone, moraš tako da naciljaš da to sve obaviš samo – u martu i aprilu. Nikako ni pre ni kasnije. Zašto ti ovo govorim? Zato što tim činovničkim krvopijama neko mora u maju da plati ekskurzije u inostranstvu njihovoj slatkoj dečici, u junu i julu stižu godišnji odmori u Turskoj, Grčkoj, Tunisu i u drugim zemljama, u septembru počinje školska godina, školski pribor i knjige su veliki izdatak, u oktobru se uveliko sprema zimnica, menja se garderoba, u novembru se već rezerviše doček Nove godine, kupuju skupoceni pokloni, a u decembru, januaru i februaru se planira dvonedeljno zimovanje. Sve to neko mora da plati. Ko? Pa, onaj kome gori pod nogama i čiji poslovni uspeh zavisi od volje službenika – kao dobro naučenu lekciju, komercijalista izruči pred nas pravi mali esej, proizvod nataloženog iskustva.
Tada se i ja umešah u razgovor. Pomenuh velike igrače, visoke provizije, one koji potpisuju ugovore i čija je reč poslednja.
– Sa takvima uvek računaš i deo koji njima pripada uvek je uračunat u ponudu. Ali, ovi gmizavci, ti nevidljivi... Ma, sećaš se kako smo se uvek čudili poslovnim ljudima koji su razgovarali samo sa našim direktorom, šta oni imaju sa onim običnim likvidatorom u knjigovodstvu. Zašto oni njega izvode u najbolje restorane, bolje ga ugoste nego svoje poslovne partnere. E, taj činovnik, ta gnjida je onaj pion u šahu koji, kad dođe na osmo polje, jak je kao kraljica, jak kao država To je taj monstrum koji nađe milion razloga da nalog za isplatu, neko rešenje, dozvolu ili saglasnost drži mesecima u fioci, uvek imajući jak razlog za takav postupak – tek sada komercijalista uze vazduh i poruči piće za svu trojicu.
I kad sam pomislio da je njegovim tiradama došao kraj i da je vreme da se okrenemo drugim temama, on nekoliko puta klimnu glavom i najavi nam finale govorancije.
– Zato ti kažem, nabaci u ovih nekoliko meseci još neki posao, sa nekom društvenom firmom, dok se ne privatizuju. Tu su najslađe pare. Koliko god da im ispostaviš fakturu, oni plaćaju. Direktore baš briga što im firme idu na doboš, važno je samo da se oni ogrebu za još koju hiljadarku evra. Inače, kad počnu da posluju privatne firme jedna sa drugom, više nema mita i korupcije. Tada počinje takmičenje u prevarama između vlasnika firmi – reče komercijalista i obeća da će svezati jezik.
Umilni glas spikerke baš tada najavi sletanje aviona iz Minhena. Stižu meni moji dragi gosti.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 06.08.2006.]
