Izvor: Politika, 23.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pilon umesto zdravlja
Nekoliko godina unazad, a poslednjih nekoliko meseci posebno, traje u javnosti na mahove žučna diskusija oko izgradnje mosta na špicu Ade Ciganlije. Brojni stručnjaci, sve ogorčeniji, gotovo panično upozoravaju na nenadano naraslu skupoću projekta, na pilon – betonski stub, visine 200 metara, koji ne predstavlja ništa, ponajmanje simbol Beograda, na užad poput paukove mreže koja će zatvoriti pogled na ostrvo i tako redom do sto razloga protiv.
Na te opravdane i razumne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << primedbe gradska vlast se ne obazire koliko na lanjski sneg. Zapela je da podigne taj i takav most, čini se, po svaku cenu. Već je sa izvođačima radova, austrijskom firmom „Por”, potpisan ugovor o daljim potezima. Šta je razlog takvog njihovog posmatranja stvari pokušao je nedavno da objasni Boris Ranković, direktor Gradske direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda. Suština njegovih reči je da taj projekat i nije tako skup, odnosno da u poređenju sa sličnima u svetu kvadrat izgradnje mosta spada među jevtinije investicije! On naravno nije ulazio u detalje poput onih ko je proizvođač čeličnih užadi, ko tu sve protežira koga i za koji i koliki interes. Kao da sve te činjenice neće odmah izaći na videlo čim počne, ako počne, izgradnja mosta.
Prosta matematika kazuje sledeće. Samo izgradnja mosta koštala bi najmanje 118,640 miliona evra. Kada se na tu brojku dodaju novi razni troškovi, suma će se popeti na više od 147 miliona evra. Tu, naravno, dalje treba uračunati i novac potreban za izgradnju prilaznih saobraćajnica, odnosno kompletne obilaznice, a to je brojka od oko 60 miliona evra. Saberi, oduzmi – ispod dvesta miliona teško da možemo da prođemo. Izgovori da je deo para iz evropskog kredita ne ublažavaju našu muku, jer će taj isti novac, doduše pod malo povoljnijim uslovima, otplaćivati beogradski poreski obveznici.
Dakle, umesto tri mosta dobićemo jedan – ali grandiozan. Taj spomenik ćemo gledati svakodnevno, koristiti ga i sa gorčinom se pitati koliko dugo ćemo ga otplaćivati. Pri tom se i dalje mučiti kako da premostimo Dunav bez saobraćajnog haosa. Njegovim duhovnim tvorcima to nimalo neće smetati, jer će se osećati mnogo bogatijim i važnijim nego što su sada.
Zaboravljajući pri tom da u Srbiji i dalje nema sajber-naif medicinskih aparata za brzo i kompletno dijagnostikovanje raznih oboljenja u celom organizmu. Ono što u našem okruženju i te kako postoji. I u Bugarskoj, i u Rumuniji, Mađarskoj i Hrvatskoj. Njihovi državljani imaju pravo ili privilegiju da za nepun minut saznaju svoju zdravstvenu sliku, za razliku od naših; njihovi ljudi ne moraju da prolaze, recimo, hemoterapiju i trovanje svog organizma, naši moraju; oni mogu brže, kvalitetnije da se izleče, mi na to nemamo pravo" A zvanična statistika kaže da smo po broju obolelih od kancera među prvima u svetu. Ali, nama, u ovom slučaju, niko nije kriv do sami sebi. Ili, po svemu sudeći, oni koji odlučuju.
Ili, kako objasniti da naši ljudi zbog toga moraju da idu u Zagreb na lečenje, a naši lekari u medicinski centar „Leonardo da Vinči” u Bukureštu na doučavanje, ili usavršavanje ne bi li saznali nešto više o novim koracima u medicinskoj robotici. I ne samo u komšijski glavni grad, već i u mnoge druge medicinske centre širom sveta.
Imaju li sve ovo na umu vrli graditelji novog mosta na špicu Ade Ciganlije? Ako nemaju, mogu veoma brzo da saznaju i zamisle se nad sudbinom naroda.
I svojom, ako su, bar malo, deo njegovog bića.
Dragan Vlahović
[objavljeno: 24/03/2008]
.jpg)
