Izvor: Politika, 09.Sep.2012, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pesnički konkurs
– Na paradajzu pojavi se skrama, bože šta se zbilo s nama...
– O, ne! Opet je počeo da recituje – prošaputa Zoki.
– Daj da brišemo, ovo je tek prva strofa. A znaš da on piše samo poeme – dodao je Conešapatom.
Miške nije registrovao taj niskofrekventni razgovor – nastavio je da kazuje svoje „stihove”:
– Da l’ je paradajz iz turšije il’ bašte, ili su to samo plodovi mašte...
Sreća pa je Miške, kad god počne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da recituje, zapadao u poetski trans. Izgovarajući rime, pružao bi ruke ka nebu i zatvorio oči poput medijuma koji čavrlja s duhovima. „Umetničko” žmurenje ortaci su koristili da se na brzaka, često samo pogledom, dogovore da kidnu pre nego što izbije književno veče.
A zaneseni Miške bi njihovo bekstvo spazio bar sat kasnije, koliko mu je trebalo za kazivanje najkraće pesme.
„Super je on momak, dok ne krene sa poezijom”, govorili su njegovi drugovi.
Kada su te večeri iz njegovog stana odlepršali Zoki i Cone, stihoklepac se naljutio.
– Vajni ste mi vi drugari! Ne poštujete moju umetnost! – odbrusio je Zokiju sutradan preko telefona.
– Stani – poče Zoki da ga smiruje. – Imam lepu vest. Organizuje se pesnički konkurs. Pošalješ pesmu. Ako te žiri proglasi najboljim, eto nagrade!
– Ali da li su te mudre glave kadre da vrednuju moje stvaralaštvo? – brecnu se Miške.
– Moj ćale je u žiriju. Samo pošalji i sredićemo – nasmeja se Zoki.
– Uh! Samo, šta da odaberem od svog briljantnog opusa?
Zoki je jedva zauzdao smeh:
– Imaš deset dana da smisliš. Zapamti, šalješ samo jednu pesmu!
Dugo je mozgao Miške kojom poetskom celinom da udostoji žiri.
– Ne vredi – pomislio je. – Moraću da im pošaljem ceo opus, jer su sve pesme savršene. Pa nek’ oni većaju...
To je i učinio. Smetnuo je s uma da se – rukopisi ne vraćaju. A žiri ga je diskvalifikovao jer nije poslao jednu već sto jednu pesmu. Tako je Miške ostao i bez poezije i bez nagrade. Zapao je u depresiju. Iz kuće nije izlazio.
– Je l’ Miške i dalje smoren? – upita Cone Zokija koji mesec kasnije.
– Ma pusti. Pošizeo je. Neće, kaže, uopšte više da piše poeziju.
– A da recituje? – upita Cone.
– Pa, nema više šta – zaključi Zoki.
– Eto ti sad – reče Cone – ispade da je glavna nagrada na pesničkom konkursu pripala ljudima koji s poezijom veze nemaju: nama dvojici!
D. Bukvić
objavljeno: 10.09.2012.
.jpg)
