Izvor: Politika, 24.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Persona non grata
Jedva namakoh tih hiljadu evra preko potrebnih za krečenje stana. Uštinuh malo iz kućnog budžeta, podigoh "laki keš" na 48 meseci i, eto, putem oglasa pronađoh i molera. Stan mi se pretvori u gradilište. Za majstora nabavih i gajbu piva, da mu se nađe.
U sredu veče, kad je posle obilnih kiša počela spolja da nadire vlaga, on prekinu rad. Drmnusmo po jedno pivo i razgovor nas odvede do njegovog molersko-farbarskog preduzeća. Obazrivo, kao maca oko kaše, stavih mu do znanja da sam poznavao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << njegovog bivšeg direktora. Šta znam u kakvoj mu je uspomeni ostao.
Tako ispričah moleru Stojanu kako smo od njegovog direktora, dok je boravio u Moskvi na gradilištu hotela "Kosmos", na Prospektu mira, mnoge pametne stvari čuli. Kazivao nam je direktor i o svom kuriru koji je posle 30 godina čekanja na rang-listi dobio stan. Jednog dana pošao je sa svojim saradnicima da mu čestita useljenje. Međutim, pred vratima je stao kao ukopan. Bio je frapiran. I kad je njegov kurir otvorio vrata, radostan što mu dolaze tako visoki gosti, preneraženi direktor je nasrnuo na njega: "Šta ti znači ovaj bezobrazluk? Skidaj to brzo s vrata! Nemoj da nas brukaš", Kurir je sve to mirno podneo, izišao je u hodnik, zatvorio vrata od svog stana i pokazao na veliku, blistavu mesinganu ploču na kojoj je pisalo: "Kur. Moj. Milivoj." Pitao je direktora kako može to nekome da smeta. On, naprotiv, tako čuva ugled preduzeća. Uhvatio je direktora za ruku i vodio ga od vrata do vrata na istom spratu. Na jednoj pločici je pisalo "Dr. med." Na drugim vratima je stajalo "Dipl. ing." a na trećim " Dipl. ecc." Rekao je da su na ulaznim vratima svuda oko njega istaknute titule nosilaca stanarskog prava. Zašto bi on bio bez ikakvog zvanja, kad ga već ima. Jednostavno, tako je objasnio direktoru, iskoristio je skraćenicu svog zanimanja, prezimena i imena i to stavio na mesinganu ploču: Kur(ir) Moj(silović) Milivoj(e).
Pričam ja moleru Stojanu dogodovštine iz Moskve, on naginje grlić pivske flaše, ali se sve nekako kiselo smeje. Kažem da mu se direktor u Moskvi dosta čudno ponašao. Svako jutro bi, uz prvu kafu "krmeljušu", zvao svoju sekretaricu u Beogradu. Menjao bi boju glasa, ili bi molio da neko od nas okrene njegov broj u kancelariji. Bio bi miran kada bi sekretarica odgovorila da je direktor, to jest on, na službenom putu u Rusiji. Posle toga bi kafu popio sa olakšanjem. Nismo izdržali, pa smo ga pitali šta mu to treba, čemu te provere. On nam je odgovorio: "Zar ne vidite da danas jesi, sutra nisi. Ode kralj neke države u službenu posetu drugoj zemlji, a iz otadžbine mu jave da više nije kralj i da je izgubio kraljevinu. Gojko Zec, trener Crvene zvezde, pođe na kraći službeni put preko okeana i samo što je sleteo na daleko tlo, ovi njegovi ga telegramom obaveste da je izgubio posao i poverenje uprave kluba. I stotine takvih slučajeva, svakog dana. Stolica nikome nije sigurna. Samo hoću da izbegnem iznenađenje i zato svakodnevno proveravam da li sam još na funkciji".
Kažem majstoru Stojanu koliko mu je direktor bio dalekovid. Evo, i pre neki dan, dok je prisustvovao zasedanju Generalne skupštine UN, premijeru Tajlanda vojska njegove zemlje je saopštila da je ostao bez portfelja. Pa i direktoru "Srbijagasa" nedavno, dok je bio u punom radnom zamahu, izmakoše fotelju. Rekoh majstoru da bismo morali svi u ovoj zemlji da budemo pripravni na to, a pogotovo rukovodioci i političari, da ništa nije večito i da sve preko noći može da se promeni.
Stojan me sluša, klima glavom, pa mi posle dužeg ćutanja reče da je i on pomno slušao svog direktora, pa je na kraju stradao. Kako, zašto, šta mu se desilo, spopadoh ga sa hiljadu pitanja.
Veli Stojan da je molerski posao svojevremeno dobro razgranao. Na poslu se nije mnogo premarao, ali su zato on i njegova supruga imali strategiju. Kao bistra žena ona se javljala na telefon i ugovarala poslove. Pravila je kalkulacije i sve obrađeno, sa imenom, adresom kupca i kvadraturom stana, pedantno zapisivala. Lepo su živeli, lepo radili, lepo zarađivali. Stojan je čak i vikendom molovao. Planirali su da uštede pare i kupe kuću na Padini. U međuvremenu, setio se onih direktorovih provera za koje su znali svi zaposleni, pa je i on počeo, skoro svaki dan, da okreće broj telefona u svom stanu. Pitao je, naravno izmenjenim glasom ili rečima izgovorenim kroz maramicu nabačenu na slušalicu, da li tu stanuje moler Stojan. U početku ga je zabavljao odgovor njegove žene: "Moj muž ima pune ruke posla, ali ću sve učiniti da ispuni vaš zahtev i okreči vam stan u najkraćem roku. Budite bez brige, to je prava vrednica".
Međutim, jednog dana s druge strane žice čuo je nešto što ga je namah nasmejalo, a potom i zabrinulo. "Majstor Stojan se odselio. Ne znam gde stanuje i nemojte više da ga zovete na ovaj broj. Potražite ga u njegovom preduzeću". Odjurio je u stan i poljubio vrata. Zvonio je i zvonio, ali žena mu nije otvarala. Vikao je da je poludela, da će dobiti batine, zvaće miliciju, razbiće sve po kući... Iznutra se kasnije začuo samo bat papuča koje su se primicale vratima i potom je neki papir protnut ispod njih. Zagrcnuo se od onoga što je tamo pisalo: " 1. Javi se Popoviću na Zvezdari, dobio si 100 kvadrata krečenja; 2. Tražili su te iz kadrovske službe tvog preduzeća; 3. U ovom stanu si od danas persona non grata, kako bi nekada govorili oni naši rukovodioci stranim novinarima, ili da ti prevedem: nepoželjna si osoba u stanu, u braku i u mom životu".
"Tako je meni moj direktor pomogao, svojom mudrošću da upropastim i ovo malo života što imam", reče mi Stojan, diže se sa stolice, uze "jarac" i poče narandžastom farbom furiozno da prelazi preko tek belo okrečenog zida. Bi kasno da ga zaustavim u tom naumu.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 24.09.2006.]
