Izvor: Politika, 12.Jul.2009, 01:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pasoš za sve
Suočeni sa ogromnom željom i potrebom potomstva da upozna beli svet, i mi najzad odlučismo da izvadimo putne isprave. „Pasoš za sve!” – proglasili smo i naziv akcije koji simbolično označava nameru da svi članovi porodice dobiju novu biometrijsku knjižicu za putovanje u inostranstvo. Ako izuzmemo truckanje do Avale za Đurđevdan, nismo putovali – ne pamtim. Pogotovo ne „preko grane”.
Najviše „osvojenih” pečata u dosadašnjim crvenim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i plavim sveščicama ima baba – čak 329! – što je i logično ako se uzme u obzir da je najveći deo života provela u blagostanju komunizma. Često nam priča da je putovala kad god ne bi radila. A pošto se u to vreme malo radilo – non-stop je zujala. Koferi su joj bili večito otvoreni i spremni za pokret! Evropu je obišla uzduž i popreko, a „overila” je i ostale kontinente i velika ostrva, osim Novog Zelanda. I tu bi stigla da se avion za „kraj sveta” 1959. nije vratio sa pola puta do Tutukake zbog uragana na Pacifiku...
Supruga i ja smo već „izdanci” poznog socijalizma i „precvale ruže” tranzicije. Pre „poslednjih sukoba” i desetogodišnjeg gušenja u dimu baruta stigli smo da „omirišemo” nekoliko gradova u najbližem evropskom okruženju. Da nas nije zahvatio vrtlog ratnog uragana, sigurno bismo videli i Kubu. Sanjarili smo kako zabadamo slamčicu u rum koktel s aromom kokosa, cugamo i pevušimo „Čan-čan” na srebrnom pesku, a sunce Kariba nas opija... I sad se – kao nekog prošlog života – sa setom prisećamo „obijanja” pariskih muzeja i bistroa, radnjica po Trstu i Padovi, šniranja po Budimpešti i ronjenja u Egejskom moru...
A evo – stasala deca! Već srednjoškolci, a dalje od Kosmaja nos nisu promolili, ne računajući ekskurzije do Kopaonika, Novog Sada i Niša. Neće ni da čuju da propuste trodnevni izlet sa društvom do Beča u avgustu. Pola godine uveliko prikupljamo pare! Ali kako doći do najnovijeg pasoša?
Kao ekspert za krizne situacije – si-vi mi je pun čekanja u raznim redovima: pred „bankama” Dafine i Jezde, za mleko, šećer, ulje, ulaznice za derbi, sajam erotike... – nekoliko dana i noći obilazio sam „žarište” da „onjušim” teren. Narod čeka od ponoći do ranog jutra! Pokušao sam i sam da dobijem broj, ali nisam bio te sreće. Posle osmočasovnog „ukopavanja”, to jest „obezbeđivanja položaja” ispred MUP-a, oko deset izjutra „na juriš” sam probio obruč i kročio u srpsku državnu instituciju.
„Nestalo brojeva! Dođite sutra...” sačekala me dobrodošlica. Uhvatio sam se kao krlja za šalter. To stvarno nije normalno! Srpska služba – a turski se kafeniše! Srkuće se, pućka, toroče, doručkuje... Najlaganije što mogu, kao da su slobodni jogini-letači, premeću dokumenta, konsultuju se, razgovaraju telefonom sa milima i dragima kod kuće... Malo-malo, iza leđa „drugarica” stvori se uniformisani kolega sa hrpom papira uže i šire familije, prijatelja i poznanika. Veza kao takva deo je naše tradicije i mentalnog sklopa. Ko nema vezu, ili će čekati do besvesti, ili neće videti Grčku! O „gradu svetlosti” da i ne govorimo! Šalteruše su ozbiljno shvatile da su servis države Srbije. Što one da budu efikasnije od narodnih poslanika? Pa gde bi ih to dovelo! U Evropu? Pa da onda ne sme da im „padne sistem”! Sada, dok smo još pred vratima Evropske unije, sistem može da pada do mile volje. Ako mu se hoće, može komotno i da se ne diže... Ko mu pa brani! A dok je sistem iznad pojedinca, građanin će čekati na kiši, suncu i vetru. Deliće mu se brojevi. Kupončići. Tačkice i flekice. Dovijaće se da uhvati druga Perića kad krene ujutru u stanicu na posao... Čekaj, more, kad pomenuh druga Perića...
Ni drug Perić nije kao što je nekad bio. Pogospodio se! Sredio mi pasoše samo za decu. Dobro je, neka bar klinci već jednom pređu „crtu”. Plašim se da to ne bude putovanje u jednom pravcu.
Darko Kalezić
[objavljeno: 12/07/2009]
.jpg)
