Izvor: Politika, 12.Nov.2013, 12:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pasaž Danila Kiša – stotinu koraka nostalgije
° Jovo Anđić, prvi čovek Centra za kulturne inicijative „Kultura”, predlaže da se prolaz od Terazija 42 do Balkanske 21 nazove po velikom piscu koji u glavnom gradu nema trajno obeležje, sem ulice na Vračaru ° Podizanje spomenika Kišu kod Železničke stanice imalo bi dodatnu simboličku vrednost, jer su najlepše njegove stranice posvećene vozovima i putovanjima
„Prošavši kroz pasaž – u kojem su bile vitrine tašnera, radnje za popravku najlon čarapa, nalivpera >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i za presvlačenje dugmadi – dospevate u dvorište popločano kamenim kockama. Na dnu dvorišta, sleva, nalazi se spušten trem preko kojeg se spuštate, stepeništem od otučenih cigala, na niži nivo, prema Balkanskoj. Zgrada je starinska, prizemna, sa turskim doksatom, sa zidovima sa kojih je otpao malter, sa potklobučenim prozorskim ramovima i rasklimanim drvenim vratima. Stanodavci su neki stari Rusi. Izdavali su ga za sumu koja je pokrivala deo troškova za struju i vodu, moglo bi se reći besplatno. Bio sam zadovoljan svojim novim stanom, služio mi je kao besplatno prenoćište i to u centru...”
U pripoveci „Lauta i ožiljci”, objavljenoj u istoimenoj zbirci, Danilo Kiš, romansijer, esejista i prevodilac, opisao je adresu – pasaž od Terazija 42 do Balkanske ulice 21 – na kojoj je stanovao u toku studija književnosti krajem pedesetih godina prošlog veka. U ovom kutku u srcu grada, skrajnutom od očiju mnogih Beograđana, danas nema stare zgrade sa doksatom, ni Rusa emigranata, više ne postoji tašner, radnja za popravku najlon čarapa, nalivpera i dugmadi, nema gotovo ničega što je u priči opisao. Ostalo je samo popločano dvorište, neuništivo kiselo drvo u njemu i priča velikana pisane reči da nas podseća na prošlo vreme.
Da bi pasaž otrgnuo od zaborava, Jovo Anđić, prvi čovek Centra za kulturne inicijative „Kultura”, došao je na ideju da se neveliki prolaz imenuje po Danilu Kišu. Nedavno je organizovao i „Tihu turu sa Danilom Kišom”, gde su posetioci imali priliku da prošetaju kroz tih stotinak metara i uživaju u pričama iz života srpskog književnika. Inicijativu da se pasaž nazove po Kišu, Jovo Anđić još nije zvanično predao gradskim ocima, ali najavljuje knjigu o Kišovom Beogradu.
– Istražujući njegov život, koristeći literaturu koju je Mirjana Miočinović zaokružila i posle njegove smrti priredila u zbirci „Lauta i ožiljci”, saznao sam za pasaž u kojem je živeo. Još pre pet godina pokušao sam da odgonetnem šta se zapravo dešavalo pre pola veka u tom terazijskom pasažu i da li je student iz Crne Gore zaista tu živeo. Vodeći „Tihe ture” niko nije mogao da mi potvrdi sećanje na mladog Crnogorca. Samo mi je jedan automehaničar, moguće pod mojim sugestijama, priznao da se seća kako su tu nekada davno živeli neki ruski emigranti. Poklopilo se sa Kišovim kazivanjem u priči. Jedini trag bila mi je njegova pripovetka, ali i sećanje Belog, njegovog druga i kuma sa Cetinja, sa kojim sam razgovarao i pregledao bezbroj starih fotografija – priseća se Anđić.
Inicijativa da pasaž ponese Kišovo ime zasad ima simboličku vrednost, dodaje inicijator, jer bi taj mali uski prolaz najpre morao da se reguliše, verovatno i da se za ostvarivanje ideje dobije saglasnost stanara.
– Važnije je pitanje zašto Danilo Kiš nema trajno obeležje, sem ulice na Vračaru. Bilo bi lepo da mu se odužimo podizanjem spomenika. Recimo, kod Železničke stanice, jer su njegove najlepše stranice posvećene vozovima i putovanjima. Zato što je još 1948. godine u Beograd stigao preko železničke stanice, da bi kod tetke doučio srpski, pa zatim sledeći put 1953. na studije književnosti. Zaslužio je Kiš – ili spomenik kojem sam se nadao na dvadesetogodišnjicu njegove smrti ili ime nove stanice na Prokopu, jer bi to bio jedini pravi omaž velikom piscu – ističe Anđić, podsećajući da je pre nekoliko godina i Mileta Prodanović, pisac i slikar, pokrenuo inicijativu da se u glavnom gradu Kišu podigne spomenik, ali od toga očito nije bilo ništa.
– Sećam se kako je komisija pri Sekretarijatu za kulturu birokratski odbila moj predlog da se Nušićeva kuća u Šekspirovoj 1, jedina u njegovom vlasništvu, dostojno obeleži spomen-pločom. To me je na neki način demoralisalo, ali sam ipak odlučio da se piscima koji su stvarali u našem gradu odužim objavljivanjem knjige „Književni vodič kroz Beograd”, u kojoj će biti predstavljeni brojni pisci, pa i Kiš, svi oni koji su stvaralaštvom učestvovali u istoriji prestonice – otkriva Jovo Anđić.
-----------------------------------------------------
Prvi diplomirani student na katedri za opštu književnost
Danilo Kiš je rođen u Subotici 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke. Prezime njegovog oca kada se Danilo rodio bilo je Kon, ali ga je otac mađarizovao i promenio u Kiš. Do 1942. je živeo u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Posle odvođenja oca u Aušvic 1944, sa ostatkom porodice je vraćen u Cetinje. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja.
Na Filozofski fakultet u Beogradu upisao se 1954. godine, a u septembru 1958. kao prvi student je diplomirao na katedri za opštu književnost. Bio je venčan Mirjanom Miočinović, a posle razvoda 1981. živeo je sa Paskal Delpeš, sve do smrti.
Umro je u oktobru 1989. u Parizu, gde se lečio. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.
Iza sebe je ostavio brojna dela – „Psalam 44”, „Bašta, pepeo”, „Rani jadi”, „Peščanik”, „Noć i magla”, „Enciklopedija mrtvih”...
M. Brakočević
objavljeno: 12.11.2013.
