Izvor: Politika, 14.Jul.2010, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Paragrafi (ni)su potpora po meri
Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom omogućava da u Srbiji bude zaposleno njih 35.750, ali na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje ima ih samo 21.773
Primerom prestoničkih javnih preduzeća, u kojima, prema podacima iz gradske uprave, 413 radnih mesta popunjavaju osobe sa invaliditetom (iako je zakonska obaveza da se zaposli njih 374), teško da će krenuti druge lokalne samouprave u republici, smatraju u Uniji poslodavaca Srbije.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Prilikom obuke preduzetnika kako da se pripreme za zapošljavanje ovog dela populacije, oni su sondiranjem u 13 gradova utvrdili da na birou ne postoji dovoljno invalida da popune paragrafima predviđen broj radnih mesta.
Podsetimo, Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom (OSI) nalaže da poslodavac koji ima od 20 do 49 radnika zaposli jednog invalida. Ako ima 50 i više, najmanje dva, a na svakih narednih 50 još jednog invalida. Ako to ne učini dužan je da mesečno za svako takvo nepopunjeno mesto uplati u poseban budžetski fond iznos jednak visini tri minimalne zarade.
Kako kaže Dragoljub Rajić, predstavnik unije, posle početka primene Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, u našoj zemlji, sa onima koji sada rade, može biti zaposleno njih 35.750. Kako nam je rečeno u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, zaključno sa 30. junom na evidenciji je bilo 21.773 osobe sa invaliditetom. Od tog broja je 7.017 žena.
– Iz razgovora sa predstavnicima organizacija OSI saznali da je svega polovina onih koji su na birou zainteresovani da rade za platu od dvadesetak hiljada, kad već primaju 12.000 do 14.000 mesečno na ime tuđe nege i pomoći – naglasio je Rajić, dodajući da je poseban problem što zakon ne tretira jednako javna i privatna preduzeća. Propisi predviđaju da republika Srbija kao poslodavac, kao i korisnici sredstava iz budžeta, ukoliko nisu u finansijskoj mogućnosti da ispune zakonom predviđene obaveze, mogu ih iz tekuće prebaciti u narednu godinu. Privatnici nemaju takvu pogodnost – naglasio je Rajić.
Inače, u skladu sa novim zakonom, Republički fond PIO i Nacionalne službe za zapošljavanje su od 12. jula počele prva veštačenja za procenu radne sposobnosti, mogućnosti i održivosti zaposlenja osoba sa invaliditetom. Za taj posao zadužena je mešovita stručna komisija. Do juče, za procenu se prijavilo 1.212 invalida
----------------------------------------------
Udruženje paraplegičara Beograda: paragrafi štite od diskriminacije
Vukoman Bošković, sekretar Udruženja paraplegičara Beograda, kaže da je zakon odličan, ali da poslodavci treba ozbiljnije da ga shvate. Najbolje je, kaže, što će osobe sa invaliditetom odsad biti zapošljavane na određeno ili neodređeno vreme, a ne na osnovu ugovora o autorskom delu. Ono što štiti od diskriminacije je, kaže, odredba koja nalaže poslodavcu da do petog u mesecu uplati doprinose za zaposlenog sa invaliditetom inače će plaćati kazne na koje ide zatezna kamata.
– Dosta penzionera u našem udruženju od 480 članova ima penzije od oko 15.000 dinara. Oni su spremni da zamrznu penzionerski status i zaposle se, čime u perspektivi povećavaju buduću penzionu osnovicu – naglasio je Bošković.
Kako objašnjava, prema dosadašnjim stimulativnim merama poslodavac koji zaposli osobu sa invaliditetom sa tržišta rada, dobijao je sredstva za opremu radnog mesta za takvog radnika, a država mu je godinu dana davala platu. Uslov je da na tom mestu radnik sa invaliditetom bude zaposlen najmanje dve godine.
– Dolazili su mi članovi udruženja i žalili se da je gazda uzeo pomoć od države, a njih otpustio pre isteka dve godine – kaže Bošković.
----------------------------------------------
Udruženja studenata sa hendikepom: kao da je cilj da poslodavci daju pare državi
Ljupka Mihajlovska, direktorka Udruženja studenata sa hendikepom, kaže da zakon ima dosta mana, a da je suštinska što ne postoji dovoljno kvalifikovanih osoba sa invaliditetom koje bi popunile radna mesta propisana ovim aktom.
– Slali smo ih u banke, ali one nisu zadovoljne kako rade. A kako bi bili kada samo jedan odsto njih ima visoku stručnu spremu, a više od 18.000 nema nikakvu kvalifikaciju. Malo je obrazovanih, da ne pominjemo decu sa smetnjama u razvoju – objašnjava Mihajlovska.
Kako naglašava, u našoj zemlji ne postoji servis podrške, odnosno praksa da država invalidu plaća pratioca do radnog mesta. Štaviše, prevoz im je veliki problem, a događa se da i taksisti odbijaju da voze osobe u invalidskim kolicima. Mnogi zato odlučuju da žive od stipendija, penzija, pomoći, umesto da rade.
– Možda je zakon dobro zamišljen, ali ne postoje uslovi da bude sproveden. Kao da sve ide ka tome da poslodavci ne ispune kvotu, već da uplaćuju novac državi – kaže Mihajlovska.
Dragana Jokić
objavljeno: 15/07/2010
