Izvor: Politika, 17.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovce su za šišanje
Dvadeset godina nisam držao pecaroški štap. Prošle srede pozvaše me prijatelji da idemo u ribolov na Dunavski kej, ispod šetališta, jer su smuđ i štuka počeli "da rade". Nevoljno pristadoh, ali sam se već kod prvog zabacivanja udice bolje osećao. Učvrstih štapove na obaloutvrdi i popeh se do klupe da predahnem. To isto učini i Sima, inženjer, i pridruži mi se kako bi na miru cigaretu ispušio. Odmah je primetio da me nešto tišti.
– Izlani, biće ti lakše – reče.
– >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Sve ću ti reći i posle toga možeš da me nazoveš svakakvim imenima, to sam zaslužio. Neću se ljutiti. Dođe mi pre mesec dana dobar drug, onaj pravi, da mi traži 1.000 evra na zajam. Ne znam otkud mu ta ideja, kad dobro zna da sam bez prebijene pare i jedva sastavljam kraj s krajem. Okreni-obrni, ipak on me obrlati za pola sata. Sve je obezbedio, veli, kod jedne banke, gde ću podići "laki keš", a on će mi dug vratiti za najviše dva meseca. Pare su mu neophodne da glavu spasi, ne može o tome ništa više da mi kaže. Podseti me i na to da ne bih bio živ, da mi on nije na jednom izletu u Košutnjaku, jakim udarcem u leđa, iz grla isterao riblju kost koja se tu zaprečila i počela da me guši. Tako je zaista bilo. A onda me i žena podseti na reči one elektronske vračare na nekoj od televizijskih stanica, astrolog, numerolog šta li je, kad sam na njeno navaljivanje pozvao neki broj i potrošio skupo naplaćene minute: da nikako ne smem da izbegnem pomoć koju će mi tih dana prijatelj zatražiti – sve ovo ispričah, malo-malo uzdišući.
– I ti mu dade pare – upita Sima.
– Šta sam drugo mogao. U kući nemam za hleb, ali sam zbog njega podigao kredit i dao mu novac – ispričah Simi kako je bilo.
Šta se tu može, dodade on, postupio si kao pravi prijatelj. E, onda mu rekoh da tu nije kraj priče.
– Nije prošlo ni desetak dana kako sam drugaru sa jakom rukom dao novac na zajam, kad mi iz Egipta stiže razglednica. Srdačno me pozdravlja iz nekog ekskluzivnog odmarališta i piše da neprestano misli na mene – klonulo priznadoh Simi šta me dotuklo.
– Ovce su za šišanje – bi kratak njegov komentar. I zaćuta. Nešto se lomio, kao da je hteo i on neku svoju muku da mi kaže. Potapša me po desnoj butini kako bi me utešio.
– Jesmo li gledali istu proročicu na televiziji? Možda u isto vreme, na navaljivanje brata i iz štosa, okrenem i ja broj telefona ispisan na ekranu. Ta buljooka veštica mi je, takođe, rekla da ne smem prijatelju da odbijem nijednu molbu za pomoć, inače može svašta da mi se dogodi. Valjali smo se od smeha na te njene reči. Ipak, posle nekoliko dana dođe mi u posetu drug još iz školskih dana, preklinjući me da mu, na samo jedan dan, pozajmim pištolj "zastavu 99", jer ide na svadbu u nekom selu, a bez pucnjave tamo nema veselja. Davio me je kao zmija žabu i ja na kraju pristadoh. I, da vidiš šta se potom dogodilo. Zakuca policija te subote na moja vrata i odvede me pravo u stanicu. Kome sam i zašto dao pištolj, onaj tamo, na selu, u toku šenlučenja, zamalo masakr da napravi. Tri osobe su teže i lakše povređene. Spremaju se da tuže, ne samo pijanog pištoljdžiju, nego i onog ko mu je dao pištolj, to jest mene. I debelo će da nam sudskim putem naplate pretrpljeni strah i lečenje. I pištolj mi je oduzet. Ko zna da li će mi ga policija ikada više vratiti – izjada se pošteno Sima da sada i njemu bude lakše.
Šta sam drugo mogao da mu kažem, nego da ponovim njegove reči: "Ovce su za šišanje".
Tada nam se pridruži na klupi i Jagoš, hirurg, besan što se na obali smrzava već ceo sat, a od ulova nema ništa. Ugleda nas obojicu smrknute, pa kao dobar psiholog, okolo-naokolo, sazna o čemu smo to nas dvojica džakali.
– Šta je to ljudi? Neka zaraza, numerološka epidemija? Ja i moj kolega smo jedne mirne noći, u toku dežurstva, pozvali možda baš tu žensku bubašvabu. I meni je rekla da ne smem da odbijem molbu prijatelja. I, zaista, nije prošlo mnogo vremena, pozove me kolega i zamoli da ga te noći zamenim u ordinaciji. Kad dođem u bolnicu, sve će mi objasniti. Kasnije mi reče da je iz unutrašnjosti stigla jedna njegova velika ljubav, ona neprebolna iz studentskih dana, udata je i te noći ima jedinstvenu priliku da bude nasamo s njom. Ko boga me moli da ga ne izneverim u odsudnom času, baš tako se izrazio. Šta ću, kud ću i – ja pristanem. Sutradan je došao da zahvali i ispriča mi kako je bila izvanredna, nezaboravna noć, kao i da mi učinjenu uslugu nikada neće zaboraviti. Vratim se kod kuće, žena leti, grli me, ljubi, kaže da me se uželela. Ispod stola u dnevnoj sobi ugledam obrazac recepta na kojem je kolega ispisao broj mog kućnog telefona. Taj papirić sam video na njegovom stolu u ordinaciji, pre nego što je zamakao u noć – začudo mrtav ladan ispriča "doca" o zaista nezaboravnoj noći.
Skoči Sima sa klupe, stade nasred šetališta i upre pogledom u Jagoša.
– Ovce su za šišanje, da, da. Jesi li je prebio na mrtvo ime, oterao iz kuće istog časa, šta ti je rekla? – u jednom dahu postavi Sima milion pitanja.
Doktor Jagoš je ćutao zagledan u Dunav. Poče da gladi bradu i nešto da premišlja. Onda se okrenu prema nama.
– Samo sam joj zahvalio, jer, te noći, negde pred ponoć, u ordinaciju su dovezli devojčicu od desetak godina, teško povređenu u saobraćajnoj nesreći. Da je nisam odmah operisao, izdahnula bi za nepun sat. Pre nego što sam pošao kući, svratio sam do nje. Tek se budila iz anestezije. Znate li s kakvim bolom mi se ta klinka, lepotica, nasmejala. Njen osmeh nema cenu. Šta je ženska prevara prema jednom spasenom mladom životu? – dokrajči nas doktor svojom poslednjom rečenicom.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 17.12.2006.]
