Izvor: Politika, 25.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ostrvo sa jezerom za dušu
– Bila je to obala prljava, zarasla u šiblje i korov, blatište, širio se ponekad i nesnosni smrad – oslikava pre pet decenija obale Save Dragiša – Gile Đurić, komandant brigadira, koji su tada tri godine zaredom na radnim akcijama krotili reku nasipima i pored ostrva zvanog Ada Ciganlija podarili glavnom gradu jezero – Savsko. Posle pola veka, danas penzioner Đurić će još reći da tada nisu mogli ni da zamisle kako će to izgledati danas.
– Bili smo vredni, radili smo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << neprekidno – objašnjava ponosno. U letnjim mesecima na delu beše omladina iz Beograda, a s proleća i jeseni dolazile su, kako smo ih zvanično zvali, radničko-seljačke radne brigade iz raznih krajeva Srbije. Sajamske hale smo podigli, jezero je zacaklilo. Radujem se zbog toga. Nešto smo ostavili za sobom i to je, po mom mišljenju, najplemenitija stvar koju smo učinili.
Mada i danas ima Beograđana koji nikada nisu zakoračili na ostrvo kakvo u Evropi ne postoji, niti pokvasili noge u jezeru usred grada, većina njegovih žitelja ne propušta priliku da se u vrelim letnjim danima tu odmara i rashladi. Poneki od njih dolaze na obale sa punom opremom – tu su četiri-pet torbetina prepunih hrane, napitaka, lekova, garderobe kao da su krenuli na dugo putovanje po Tunisu ili Turskoj.
Bilo kako bilo, ovih dana Ada Ciganlija sa svojim biser jezercetom uveliko obeležava pola veka domaćinskog odnosa prema Beograđanima. Na površini od oko osam stotina hektara uređeno je šest i po kilometara obala i plaža, oko dvadesetak igrališta za fudbal svakodnevno je zauzeto mladim i malo starijim sportistima, na desetak odbojkaških terena lopta neprestano preleće mrežu. Golf terenom gegaju se lenjo zaljubljenici u ovaj aristokratski sport. Zelenu travu mašine uredno šišaju, isto kao i onu koja buja na dnu jezera. Samo na obali jezera ugostitelji se baškare, kao i njihovi gosti, u oko 80 objekata. Tu su, naravno, i neizbežna događanja na splavovima restoranima zbog kojih bivša braća iz Slovenije potežu stotine kilometara ne bi li provela jednu ludu noć za svoju dušu.
Da je živ Mirko Krstić, čovek koji je svoj život utkao u napredak i izgradnju Ade Ciganlije, da, između ostalog, vidi kako skijaši na vodi uz pomoć žičare špartaju jezerom, srce bi mu prepuklo od sreće i zadovoljstva. Značilo bi to da se njegov san ostvario, da je njegov SIZ (samoupravna interesna zajednica) Ade Ciganlije, kako se to nekad zvalo, obavio svoju ulogu: primakao je makar za milimetar raskošnu lepotu prirode nama, gradskom roblju, koji se preznojavamo u betonu i staklu u soliterima, ili na radnim mestima.
Današnjem direktoru Javnog preduzeća "Ada Ciganlija" Predragu Petroviću pao je minulih godina veliki kamen sa srca. Budući most po nekim besmislenim planovima trebalo je da prelazi preko sredine ostrva. Budući da se od toga, srećom, odustalo, a izgradnja ćuprije premeštena na špic Ade, direktor Petrović je odahnuo. I on, danas, tragovima Mirka Krstića, krstari ostrvom danju i noću, zadovoljno ističe da svega dvadesetak zaposlenih brine o ovoj oazi, da će uskoro u brojne splav-kućice stići voda i struja, a kontejnere za smeće odnosiće uredno "Gradska čistoća". Stazama za rolere i bicikliste kretaće se oni kojima su namenjene. Pešaci imaju svoje bogaze, a kao jedina velika napast ostaje najezda neobuzdanih četvorotočkaša za koje kao da ne postoji lek ni u obliku policije ili Uprave Ade.
Bude li i taj problem prevaziđen, ispuniće se i želja velikog knjaza srpskog Miloša Obrenovića koji je 1821. godine ovaj prostor, oduzimajući ga nekom privatniku, dao narodu i državi na večito korišćenje.
A tako je brzo prošlo, reklo bi se prohujalo, tih dve stotine godina.
Dragan Vlahović
[objavljeno: 25.05.2007.]
.jpg)
