Izvor: Politika, 05.Feb.2012, 01:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oproštajni poljubac „Silikonskoj dolini”
Ekonomska kriza, ograničenje radnog vremena, ali i izlazak iz mode doprineli da gosti kafića u Ulici Strahinjića bana migriraju ka drugim delovima grada
„Silikonska dolina” u Ulici Strahinjića bana postala je samo mit u koji veruju još jedino stranci, poput onih koji na Havaje odlaze nadajući se zbližavanju sa gostoprimljivim luau devojkama koje će im već na aerodromu oko vrata nabacivati vence cveća. Neki od njih i dalje bazaju po gornjem Dorćolu, tražeći devojke >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << spremne da istaknu hirurški nadograđene atribute, sve za uživanje prekih baja, ponosnih vlasnika džipova parkiranih nasred kolovoza. Takvi se još mogu zateći u Strahinjića bana, ali su to samo ostaci nekad bogate i mnogoljudne potkulture koja se iz svog nekadašnjeg stecišta osipa ka drugim delovima grada, tražeći novu „Silikonsku dolinu”, koje još nema na horizontu. Fajront u staroj počeo je još sa prvim znacima opšteg ekonomskog sunovrata. Kao i svi ugostiteljski lokali u gradu, i oni u Strahinjića bana opusteli su zbog besparice koja je, ironično, novčanike ispraznila i onima koji su uvek pozirali kao novobogataši čiji je sef prepun i neprobojan za svaku krizu. Oni koji i dalje navraćaju naručuju piće ili dva, umesto ture za turom, časteći i društvo s kojim su došli i svaku zgodnu devojku za koju se nadaju da će odatle povesti.
Osipanje je ubrzala i letošnja odluka gradskih vlasti da ograniči radno vreme kafića u stambenim zgradama, što obuhvata praktično sve u „Silikonskoj dolini”. Osim komunalnih inspektora, koji proveravaju da li vlasnici stavljaju na bravu katanac u propisani čas, grad je na zavođenje reda poslao i rojeve „paukova”, koji marljivo dižu „besna” kola ostavljena van parkinga u Strahinjića bana. „Kao da su odlučili da ovde održe pokaznu vežbu, da dokažu da mogu sve da ustroje”, kaže nekoliko gazda kafića iz te ulice.
– Opsadno stanje na kakvo smo ranije navikli, kola svuda duž ulice i prepune kafiće, sve manje viđam. Beograd je bio poznat po noćnom životu od sumraka do svitanja, a sad se muzika gasi, pa su ljudi upućeni na diskoteke i splavove. I ranije su, posle par pića kod nas, tamo išli u sitne sate, ali sada odlaze već pre ponoći – kaže Damir Ceronja iz restorana „Balzak”.
Zbog tih ograničenja, većina kafića u Strahinjića bana verovatno će biti ugašena, veruje Ivan Đorđević, iz kafića „Kandahar”.
– Leti, na vrhuncu sezone, ne izlazi se u život pre 23 časa, a mi moramo da zatvorimo pola sata kasnije. U Beogradu nema jakog kulturnog života, jedino lokale smo turistima imali da ponudimo, a sad i to gubimo – pribojava se Đorđević.
Pošto „Silikonska dolina” više nije ono što im je razglašeni mit obećavao, pomalo razočarane strance je sada potrebno zadržavati najstarijim ugostiteljskim trikovima. Umesto da ih puste da se prilagode atmosferi kakva je ranije vladala i počnu da besomučno troškare, gazde im sada sve više nabacuju besplatne ture.
– Vole gratis piće, to ih odobrovolji. Ali, domaće mušterije, koje znaju više mesta na koja mogu otići, pa i klubove koji još smeju da rade celu noć, postalo je veoma teško zadržati, a od njih živimo. Oni koji su imali običaj da parkiraju na ulici neće više da razmišljaju o tome hoće li zateći kola kad izađu iz lokala. I petak i subota su sada mrtvi – priča Milan Jovanović iz „Kontra bara”.
Oskudica i nametanje ranog fajronta nisu jedini krivci za opadanje „Silikonske doline” jer je ona, slažu se gazde i menadžeri, i pre njih počela prirodno da odumire, gubeći nešto od atraktivnosti i izvestan broj gostiju. I to je prirodan ciklus – nijedan „trendi” kraj ne ostaje zauvek „in”. Bojazan kako su koncerti „Volim devedesete” simptom povampirenja tog zloglasnog doba iskrsla je u trenutku kada polako nestaje autentični fosil Srbije iz perioda kada su devojke mislile da je za uspeh potrebna samo pokornost, a mladići se uzdali u bahatost.
V. Vukasović
D. Bukvić
B. Pavlović
----------------------------------------------------------
VIP-ovci prigrlili beton
Umesto u Strahinjića bana, kao što je to učinio letos, Ivanu Tasovcu bi možda bilo bolje da je muzičare iz Filharmonije sa natpisima „Hvala što ne dolazite” poslao pred „Beton halu”. Novi klubovi otvoreni u njoj i, uopšte, na potezu oko Savskog pristaništa privukli su dosta mušterija iz nekadašnje „Silikonske doline”. Ali, ne može se reći da je ovaj deo grada preslikao profil gostiju po kojima je Ulica Strahinjića bana dobila popularno ime. Ovde ima i klubova na visokoj nozi koji pre svega pucaju na ekonomsku elitu, kao i onih koji su namenjeni ljubiteljima alternativnije muzike.
– U poslednjih pet godina ovaj deo grada je najpopularnija beogradska destinacija za izlaske. U naš klub dolazi i mnoštvo stranaca, na osnovu preporuka gostiju iz inostranstva koji su već bili u Srbiji – kaže Jelena Đokić, iz „Magacina”, kluba u „Beton hali”, kojem društvo prave tri restorana.
Otvaranje lokala i organizovanje žurki u starim halama, pretvaranje industrijskih zona u središta klabinga najnoviji je svetski trend. Dok su nekad tamo ulazili samo fizikalci tegleći kutije u skladišta, sada je „Beton hala” mesto za VIP-ovce koji ne nose ništa teže od skupocenog, glomaznog ručnog časovnika.
– Dobro je što su se ljudi konačno dosetili da iskoriste ovu lokaciju. Nije dovoljno samo napraviti lokal na zabačenom mestu da bi on izašao na dobar glas. Potrebno je unositi novine u jelovnik i kartu pića, organizovati maskenbale, tematske večeri, promocije vina iz regiona. Nama se klijentela već iskristalisala, a redovni gosti imaju kartice kojima ostvaruju popuste u restoranu, pri čemu mogu i da prirede rođendansku zabavu po povoljnijim cenama – objašnjava Biljana Frlog, iz restorana „Kantina de Frida”, koja je takođe i menadžer lokala „Naćos” u Strahinjića bana, u kojoj se, priznaje i ona, broj mušterija prepolovio.
----------------------------------------------------------
Ugostiteljska „prekomanda” na Vračar
Epicentar važnog velegradskog rituala – dnevnog ispijanja kafe – sada je na Vračaru, smatra Zoran Damjanović, potpredsednik Opšteg udruženja ugostitelja Beograda.
– Ako biste ustanovili koliko je lokala nastajalo pa nestajalo u poslednjih nekoliko godina samo u Ulici kralja Petra, bili biste zapanjeni. Nekada su svi hrlili u tamošnji kafić „Rio Bravo” koji više ne postoji. Tome je doprinelo i otvaranje šoping-molova, usled čega Knez Mihailova više nije trgovačko središte. Ljudi mogu da uđu u tamošnje klimatizovane prostore, obave kupovinu pa sednu na piće, umesto da idu ulicama u centru i razgledaju izloge po hladnoći ili vrelini, tim pre što je ponuda velikih robnih marki u šoping-molovima znatno veća – smatra Damjanović.
Zato su primat preko dana, dodaje on, dobili vračarski kafići u skrajnutim ulicama i ušuškanim, mirnim baštama dok je „Beton hala” „budućnost beogradskog noćnog života i prethodnica onoga što bi grad trebalo da uradi spuštanjem na reke”.
----------------------------------------------------------
Lokalno „blejalište”
U kafićima tiha muzika, stolovi za pušače na jednoj, za nepušače na drugoj strani lokala. Šalovi, kape „gumenjaci”… Ni traga od skupocenih bundi, visokih potpetica i kratkih sukanja po kojima je naširoko čuvena beogradska „Silikonska dolina” koja se, kažu gosti, pretvorila u lokalno „blejalište” rezervisano za posetioce iz komšiluka.
– Ako neko živi na Vračaru i ima u komšiluku lep kafić, normalno je da će tamo popiti kafu sa prijateljima. Sedenje u „Strahinjiću” više nije stvar prestiža – kaže Milica Tošić (24), studentkinja Ekonomskog fakulteta.
Danilo Živković (29), direktor studija za grafičku animaciju, kaže da je seo u „Silikonsku dolinu” jer mu je to najzgodnije budući da se obreo u centru grada, a ne zato što je prekomerni obožavalac ovog dela prestonice.
– Imam dvoje male dece, nema ko da ih čuva pa zato ne izlazim mnogo. Volim da popijem kafu sa prijateljima, važno mi je da sa njima porazgovaram, a mesto nam nije bitno – kaže Živković.
Gazde pojedinih lokala u Strahinjića bana priznaju da im je čak i pomalo drago što nisu više prvi izbor njihove dosadašnje klijentele. To im daje priliku da promene reputaciju na kojoj nikada nisu bili preterano zahvalni, mada se ne može poreći da im je donosila profit, i stvore opušteniju atmosferu, kakvu su oduvek i priželjkivali u svojim kafićima.
objavljeno: 05.02.2012
