Izvor: Politika, 16.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opančar iz inata
Tri generacije porodice Aleksić izrađuju opanke, a sadašnji vlasnik radnje Mijomir ima mušterije po celom svetu
Kada je bio mali, želja mu je bila da ga mušterija koja uđe u radnju oslovi sa „Dobro jutro, majstore!” Taj dečji san Mijomir Aleksić iz Kaluđerice ostvario je odmah po završetku srednje škole 1981. godine. Tada je, sa 19 godina, preuzeo opančarsku radnju i postao najmlađi među ovim zanatlijama.
– Gledao sam prvo dedu kako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << navlači nakvašenu svinjsku kožu preko kalupa i ušiva opanak. Zatim sam gledao oca, koji je preuzeo dedino majstorsko mesto na sredini radionice. Kada sam se prihvatio ovog zanata, prvo sam izrađivao ukrasne opančiće, a čim su otac i deda videli da znam da uradim i opanke za mušterije, odmah su me uposlili i od tada ne prestajem da radim – objašnjava Aleksić kako je sve počelo.
Ovaj opančar po rođenju, kako sebe naziva, nikada se nije bavio nijednim drugim poslom, a kada je posle završene srednje škole, umesto da se zaposli kao poslovođa, izabrao da nastavi porodični zanat, mnogi njegovi prijatelji smatrali su ga luckastim. Danas, kada vide da mu proizvodnja dobro ide, da mušterija ima, ne samo u našoj zemlji, već i u inostranstvu, moraju da priznaju da je bavljenje opančarstvom bilo pametna odluka.
Od goveđe, svinjske ili kozje kože, šumadijski, makedonski, šopski, vlaški – samo su neki od mnogobrojnih modela sa polica u radionici „Kiri”, osnovanoj odmah posle Prvog svetskog rata.
– To je zanat kao i svaki drugi, iako se mnogi stide opanaka. Moj deda je do pedesetih godina više bio okrenut obućarstvu i popravci cipela, ali je u to vreme okrenuo ćurak naopako i počeo najviše da izrađuje opanke – priča Mijomir.
Sličan inat tera i on, ne mareći za one koji beže od opanaka i smatraju njegov zanat kulučkim i prostim.
U radionici se izrađuju i narodne nošnje. One se prave ručno, pa da izrada ne bi trajala predugo, sav posao je podeljen – oko svakog komada narodnog kostima angažovane su abadžije koje šiju, tkalje, vezilje. Pomažu i članovi porodice: supruga i ćerke.
– Jedna ćerka studira, a druga je još u srednjoj školi. One će same odabrati poziv koji im se najviše sviđa, ali ovaj zanat moraju da upoznaju i nauče. Njima se dopada da provode vreme u radionici i uče kako treba da bude izvezen jelek, kako ispletena čarapa, kako istkan pojas – objašnjava Aleksić.
Osim kulturno-umetničkih društava iz zemlje i inostranstva, opančaru iz Kaluđerice stižu i porudžbine pojedinaca koji bi želeli da imaju narodnu nošnju kraja iz kojeg potiču. Neretko se i mladenci odlučuju da, umesto uobičajenih venčanica sa žiponom i odela sa kravatom, izaberu narodnu nošnju. Na zidu Aleksićeve kancelarije okačene su brojne diplome i zahvalnice, a među njima se ističu one koje je dobio od dva srpska patrijarha. Na zahvalnici gde je naznačen kao jedan od utemeljivača Spomen-hrama Svetog Save na Vračaru potpisao se patrijarh German, a drugu zahvalnicu dobio je od patrijarha Pavla.
Zadovoljan je poslovanjem svoje radionice, a planira i da proširi proizvodnju: izrađivaće uskoro i nošnje balkanskih naroda koje će staviti pored makedonskih i bugarskih koje već rade. Ljubiteljima udobne obuće, opančari iz Kaluđerice poručuju: „Ko voli italijanske cipele, neka proba srpski opanak”.
J. Beoković
[objavljeno: 16/02/2008]
