Izvor: Politika, 05.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Olinjali mačori
Da znate, drugari, već decenijama imam jaku želju da onog pevača iz Simpli reda odvedem kod zubara i izvadim mu onaj kamičak iz zuba što onako blešti
Stisla beda sa svih strana. Najveći deo penzionera je na velikim mukama. Među njima su i mnogi moji prijatelji, najčešće profesori, koji su zbog niskih penzija morali da se posle četrdeset i više godina odreknu čitanja "Politike". Godinama razmišljamo kako da pobegnemo od siromaštva.
Onda me početkom nedelje dotuče >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prijatelj, građevinski inženjer, koji mi je pokazao privremeno rešenje o penzionisanju. Primaće 11.890 dinara. Sa četrdeset godina radnog staža. To me natera da okupim društvo na Kalemegdanu i da ispod Spomenika pobedniku vidimo šta ćemo i kako ćemo dalje.
– Ovako se više ne može – graknu nekadašnji šef gradilišta i poče rasprava u kojoj od nas sedmorice niko nikoga više nije slušao. Tada povišenim tonom profesor Marko zamoli za tišinu.
– Ako budete strpljivi desetak minuta, izložiću vam ideju kako da, čak i u ovim godinama, zaradimo veliki novac – reče profesor Marko i izvuče iz desnog džepa nekakve isečke iz novina.
– Moramo da iskoristimo glad na tržištu za starim i isluženim muzičarima. Vidite li kako su nagrnuli na Beograd i uzimaju debele pare za koncerte. Niko ne obraća pažnju na to što ih neko, izgleda, dovodi iz nekog stranog doma staraca...
– Vala, Marko, ova ti ideja vredi para. Hiljadu na sto si u pravu. I ja sam o tome razmišljao još kada je gostovala Blondi, onda neke grupe koje su pale u zaborav, pa taj Simpli red, pa onaj Djuran Djuran. Da znate, drugari, već decenijama imam jaku želju da onog pevača iz Simpli reda odvedem kod zubara i izvadim mu onaj kamičak iz zuba što onako blešti – iskoristih priliku da i ja neku reč kažem.
– Ne govorim o tome kako oni izgledaju i kako pevaju. Nas interesuje to koliko oni iz Beograda ponesu para, a to nije malo ako se uzme u obzir da su ulaznice za njihove koncerte 2.000 ili 3.000 dinara. Najčudnije je, u svoj ovoj našoj bedi, što se nađu mladi ljudi, a među njima i poneki starac, koji bez problema kupuju tako skupe ulaznice. Njih nije malo, bude ih 5.000, 10.000, pa i 15.000. Pa vi sad izračunajte koliko je to novca – obrazlagao je profesor Marko svoj naum kojem još nismo čuli kraj.
Nekadašnji direktor trgovinskog preduzeća, Filip, diže dva prsta. Reče da njega brine, kad već neko pomenu grupu Djuran Djuran, što ih je nedavno napustio gitarista Endi Tejlor. Uuuu, začu se iz svih grla.
– Ja hoću samo da vam kažem gde imamo šansu. Pogledajte samo program za ovaj mesec. Dolazi neki Fifti cent, posle nastupa fado grupa Madredeuš, pa džez-rok gitarista Al di Meola. Sve sale u gradu su zauzete, a cene karata nisu ispod 1.600 dinara. Pa mi imamo miran vikend kad sa tolikim novcem uđemo u samouslugu, ljudi! Onda nam opet dolazi Vaja kon Dios, pa i za njih treba izdvojiti 1.700 dinara. Krajem meseca biće nam u gostima i nemačka grupa Alfavil. Pap, i za njih su karte od 1.500 do 2.000 dinara. Biće tu i "Leb i sol" za 1.700 do 1.900 dinara. Pa, ko voli nek` izvoli – upozna nas profesor Marko sa delićem gostovanja stranih i naših rok grupa. One folk pevače i zabavnjake koji takođe pune veliku salu "Sava centra" nije hteo ni da pominje.
– Ali, gde smo mi u svemu tome. Šta nas zamlaćuješ tim podacima. Kao da mi to ne znamo. Možemo samo da jedemo svoju džigericu zbog toga – uključi se u razgovor Stojan, penzionisani istoričar umetnosti.
– Spas za nas je u formiranju rok grupe. Koliko znam, nas nekoliko je nekada sviralo u ansamblima. Ko harmoniku, ko gitaru, ko bubnjeve... – nastavi Marko, ali ga ja prekidoh usred izlaganja.
– Ja sam vešt sa zvečkama, mogu lepo da pratim ritam – rekoh radostan što mi se pruža šansa da ponovo postanem član muzičke grupe.
Marko se napravi kao da me nije čuo. Nastavi da objašnjava svoj pakleni plan. Rok grupa penzionera imaće nekoliko proba u Beogradu, a onda će morati da ide na Zapad, na primer, u Nemačku i da tamo provede izvesno vreme.
– Kako ćemo za vize? Ako budemo čekali u redu neko od nas će umreti od dugog stajanja. Imaćemo ansambl u okrnjenom sastavu – hteo sam da znam sve detalje.
– Moraćemo da prodamo one naše krntije od automobila. Prijavićemo se nekoj turističkoj agenciji sa željom da obiđemo dvorce na Loari. Čim stignemo u Francusku neće nas više niko videti. Prebacićemo se lako u Nemačku i tamo ćemo raditi na svom imidžu i budućoj slavi. Sve dok ne ugovorimo gostovanje u Beogradu – profesor Marko je već pao u zanos zagrejan svojom idejom.
– Kako će nam se zvati grupa – javi se ponovo Stojan.
– To moramo da se dogovorimo. Imam dva predloga: "Olinjali mačori" ili "Odrtaveli muzičari".
– Meni se dopadaju oba naziva... – htedoh još nešto da kažem, ali mi Marko ispruženom rukom stavi do znanja da spustim loptu.
– Tu će nastati mali problem, ali ćemo ga rešiti. Moramo naziv koji izaberemo da prevedemo na engleski, tako će nas bolje zapamtiti, a i svi će da misle da smo neka strana rok grupa. Novine su nam ionako prenatrpane oglasima na engleskom, svaka druga radnja ima ime ispisano na tom jeziku. U novinskim izveštajima sve vrvi od engleskih naziva. Ispada da svi u Srbiji znaju taj jezik. Kao da je prošlo ono vreme kada smo se držali mudrog saveta našeg Vuka Karadžića da čitamo onako kako je napisano, pa smo iz zagrebačkih novina naricali De Gaulle, a u školi Shakespeare. Ja ne znam engleski, ali naći ćemo nekoga da nam prevede oba predloga za naziv naše grupe. Uzećemo ono ime sa kojim se naš jezik bude više mučio. Tako će nas lakše zapamtiti. I sve to što budemo radili ide samo ka tom cilju, da zaradimo veliku lovu i da zaboravimo šta je siromaštvo – lepo nas zagreja Marko svojim izlaganjem.
Mi kao da se već obogatismo. Srećni, svako ode svojoj kući. Do prvog odlaska u samouslugu.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 05.11.2006.]
