Izvor: Blic, 17.Mar.2008, 11:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od starog kraja ostala samo pekara
Prodavnica karamela i svilenih bombona pretvorena je u frizerski salon. Osnovna škola „Janko Veselinović" postala je srednja Tehnička škola za obradu drveta. Mnoge barake su zamenile zgrade. Ipak, kad ga bolje pogledam, ceo Dorćol je ostao, samo su se ljudi izgubili, kaže o kraju u kojem je odrasla Ivanka Lukateli, nekadašnja primabalerina Narodnog pozorišta.
Kapetan Mišinom ulicom, u kojoj je sa dorćolskim mangupima igrala fudbal, Ivanka Lukateli je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sa 16 godina krenula put Narodnog pozorišta, a onda i u svet. U to vreme je, kako kaže, živela u budućnosti. I premda smatra da je još rano da „vraća" prošlost, rado je prihvatila da se, posle mnogo godina, ponovo „sretne" sa ulicama svog detinjstva. Prvi put je, kako kaže, vratila sećanja vezana za vreme koje je provela na Donjem Dorćolu i progovorila o njima, ali i o Beogradu.
Od crkve Aleksandra Nevskog i Prve gimnazije, kroz Skender begovu ulicu, stižemo do pekare „Dorćol".
- Skender begova se još uvek tako zove. Jao što je to lepo!
Od starog kraja ostala je samo pekara „Dorćol". Ispred nje sam sa opasnim momcima sa Dorćola igrala fudbal i zadavala tati glavobolje. I ja sam bila opasni momak, ili sam se makar tako osećala - priča Ivanka Lukateli.
Na Dorćolu „svega manje"
U to vreme, kako kaže, u celom Beogradu mnogo čega nije bilo, a na Dorćolu su „uglavnom živela deca koja su imala još manje".
- Kad smo hteli lutku ili fudbalsku loptu, morali smo da ih napravimo. Onda smo se snalazili. Družili smo se i na privatnim zabavama koje su uvek bile kreativne. Toga više nema jer kreativnost možete probuditi samo u tišini i nemaštini. Tada nije bilo televizora i zato smo svi trčali u bioskop da uhvatimo taj neki novi svet. Nije bilo ni automobila ni frižidera, ali je hrana zato bila zdrava. Sećam se da smo puter hladili u vodi, a mleko kupovali na pijaci, na kutlače. Kad ga skuvamo na vrhu nije bila neka tanka skrama već pravi, debeli, ukusni kajmak koji smo mazali na hleb - seća se nekadašnja primabalerina.
Kako kaže, kad već ništa nisu imali, makar su imali hrabrost. Zakon ulice je tada još poznavao viteške osobine, a Dorćolci pedesetih i šezdesetih su po tome posebno bili poznati. Strah je za njih bio nepoznanica, čak i kad goloruki stan pred krupnije i jače momke, „opremljene" lancima, a nekad i noževima.
- Kad kažeš da si sa Dorćola svi ti se sklanjaju. Hrabrost nam je bila sve i mnogo puta mi je pomogla. Kad nešto niko nije mogao, mogla sam ja i to su svi znali - priča Ivanka Lukateli.
„Skadar" na mestu Doma kulture
Od pomenute pekare gledano naniže, u Kapetan Mišinoj 37, bila je kućica u kojoj je Ivanka Lukateli odrasla. Ličila je na baraku u kojoj je svaka porodica imala samo jednu sobu, a toalet je bio zajednički. Dugogodišnja primabalerina Narodnog pozorišta se dugo stidela da pokaže ljudima gde je živile i zato momcima nikad nije dozvoljavala da je prate do vrata. Na drugu stranu od pekare, uz Skenderbegovu ulicu, bio je Dom kulture „Stari grad" i bioskop.
- Sa momcima sam ispred „tapkala" karte, a tu sam prvi put javno zaigrala balet. Bilo je to na jednom od prvih koncerata Mikija Jevremovića - seća se Lukateli.
Nijedne od te dve zgrade više nema. Baraku je zamenila kuća koja se sasvim lepo uklapa u ambijent, a bioskop i deo Doma kulture moderna grdosija koja već više od 15 godina čeka da je neko završi. I Jevrejski dom u Kralja Petra, u kome je Ivanka otkrila balet, je promenio stanare, ali je makar zgrada ostala na mestu.
- Biti umetnik, to je stav u životu. To je istina i to je poruka. Trudila sam se da moj život bude u skladu sa istinom, a poruku još nisam ostavila. To mi je amanet - kaže na kraju priče o kraju svog detinjstva Ivanka Lukateli.
Stari grad liči na mravinjak
Dok nisam krenula u svet, Beograd mi je delovao veliki, ali se već posle prvih putovanja „smanjio". Ipak, uvek bi mi zaigralo srce kad se vraćam kući. Beograd je za mene bio jedna sigurna kuća. Sada, stari deo grada me podseća na mravinjak. Toliko ima naroda, niko nikog više ne poznaje i svi su u nekom organizovanom trčanju. Novi Beograd, s druge strane liči na košnicu - priča Ivanka Lukateli.
Crkva se ništa nije promenila
Crkvu Aleksandar Nevski sam uvek gledala kao neku lepu građevinu. Nikad ranije nisam ušla u nju iako smo stalno zujali oko Prve (muške) gimnazije. Kad je sad pogledam, ništa se nije promenila. Dvorište je i dalje lepo i sređeno, a ni crkva nije oronula. Jedino što mi je tad delovala mnogo veća - priča Ivanka Lukateli, sedeći po prvi put u porti crkve Aleksandar Nevski.
Originalna kamena crkva koju sz podigli ruski monasi 1876. godine razrušena je u vreme urbane ekspanzije Dorćola, a današnja crkva završena je 1930. godine.
