Izvor: Politika, 22.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od ljubavi sazdan
Smrt ga još vija po kafanama predratnog Beograda, kada joj se izvinio i obećao da se vraća za minut, samo da kupi novine. Zavarao je trag...
Kako intervjuisati vreme? Šta pitati vek? Na koji se autoritet pozvati ako se more ražesti na kap. Pružio je ruke na stari, hrastov sto i sačekao da i mi učinimo isto. Još je samo ponegde, u flekama, ostalo laka po toj davno posečenoj šumi. Šunjaju se jagodice po prekinutim žilicama, godovima i čvorovima kao po Brajevom pismu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << To je i hteo. Da naslutimo ono što on odavno zna...
Da ga ne pitamo istrošeno, prevaljano i neumesno: kako ste?
Deda Adam Petković. Trogodišnjak svog drugog veka. Blagovest oca Milivoja i mati Stojanke na Savindan 1904. godine, u Ćićevcu, kruševačkom selu.
Danas, naš najstariji sugrađanin. Smrt ga još vija po kafanama predratnog Beograda, kada joj se izvinio i obećao da se vraća za minut, samo da kupi novine. Zavaro je trag...
– Ma kakva smrt. Nema od toga zasad ništa. Ne prizivam je i ne razmišljam o njoj, uopšte. Čovek živi onoliko koliko on to želi... Stisla me jeste najteža bolest. Ona kojoj još nema leka. Starost! Ali idem dalje. Mora se – veli, glasom koji je čas kao topot iz daljine, čas kao suvi sneg kada prsne pod stopom, čas kao kada ono ptica samo dva put udari krilom i pusti se niz toplu struju, a meki ton se još dugo čuje za njom.
– Muka je što više ne mogu da jurim ženske... A žene su ti sine jedini, za nas, lek – reče, pa odluta nekud. Još ga, valjda pod amrelom, kraj "Ruskog cara", čeka njegova Jovanka. Sestra Jevremova, njegovog najboljeg druga. Lekarska kći. Kiša kruni kaldrmu i valja je naniže, Takovskom. Pod kopita konja, pod točkove fijakera koji je ustavio. Pod đonove salonskih cipela na koje se slivaju brzaci sa novog "grombi" kaputa...
– Upoznali smo se 1929. godine kada sam došao u Beograd iz Beča, posle svršenih studija ekonomije. Zaposlio sam se u Ministarstvu industrije i trgovine, u kojem je radio i Jevrem i tako to bi. Venčali smo se `33. Izrodili dvoje divne dece. Dva sina. I voleli se, neizmerno, sve do te 1990. godine, kada je umrla. Koju godinu za njom umro nam je i stariji sin. Mlađi je u Americi, u Čikagu. Dugo već. A ja sam, evo, još ovde. Tinjam. U ovom mom svetu, kraj Botaničke bašte... – misli su mu kao reke ponornice. Nestanu. Ne čuju se više, ali im nije tu kraj. Nešto potera sećanja pa se ponovo raspu, kao za pljuskom onaj divni miris lipe s kalemegdanske terase.
– Nije uvek i sve u životu ni lako ni potaman. Niti bi se to zvalo životom da je tako, ali se mora uživati u životu. Kako god da mi je bilo, šta god da me je snašlo, trudio sam se da idem iz radosti u radost. Uvek se mora naći razloga za sreću. Za čovekoljublje. E to vam je moj recept za dugovečnost. To i ništa drugo. Ne pamtim da sam se ikada sa nekim posvađao. Ne daj, Bože, potukao... Ljubav je, deco, sve. Od nje smo sazdani. Od nje moramo i živeti – stade koliko da se osmehne, kao da pripoveda unucima, a ne u pero, pa nastavi.
– Evo šta ti je ljubav prema životu. Čim ustanem uradim nekoliko vežbi, taman da probudim ovo umorno telo, doručkujem i odem do, meni najdraže, Knez Mihailove ulice da prošetam. Možda za vas to i nije nešto, ali za moje godine to je mnogo. Neki bi rekli i previše. Ali, ako je život već toliko milostiv prema meni, ko sam ja da mu kontriram i da ga više ne želim. Svaki je dan blagoslov. Evo, spremam se za Nikoljdan, moju krsnu slavu i na daleki put. Kod sina u Ameriku. Kao i godinama dosad. Lekari kažu da mogu. Kažem i ja njima to. Greh je prema Bogu predati se. Dok je veka ima i leka. A moram i ovo da vam kažem, ne zato što ste sada, ovde, već zato što je istina. Vaša i moja "Politika" me je umnogome održala krepkim. Ona mi je još jedan od retkih ispisnika koji je ostao uz mene, a drugujemo više od 85 godina – razgovor je već postao preveliki teret za deda Adama. Toliko bi toga još da kaže, ali reči potiru jedna drugu i nit je sve magličastija.
Toliko je pristana u sećanju na kojima bi, vidi se, sada radije bio negoli ovde.
Trudi se da do kraja uvaži ovu paperjastu belinu trenutka, koji smo uneli u njegov dom, ne znajući koliko je upravo u tom domu ona ništavna i još na pragu obezličena. Sada se najiskrenije trudimo da ga više ne uplićemo u nju. Daleko je on iznad nje. Izvan nje.
Još se samo sa mirisom tamjana može usporediti ta patinasta sfera u koju smo i ne znajući, sasvim bezbolno skliznuli. Sada je bolno izaći iz nje. Sa druge strane vrata puka je prolaznost. Ovde se vreme, postojanje, još šepuri u svom materijalnom obliku i zove se – Adam Petković.
Mihailo Medenica
[objavljeno: 22.10.2006.]
