Izvor: Politika, 16.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obdanište odraslih
Vuk Karadžić, naš savremenik, smatra da su kafane naše kulturne, naučne i duhovne institucije i da treba sačuvati od zatvaranja i zaborava bar onih nekoliko preostalih
Šta se ovo događa sa starijima? Kao da im je svraka popila mozak, pa ne znaju kako da reaguju i sačuvaju od zatvaranja ona mesta u koja su najradije odlazili kad im je bilo najteže – a to su kafane. One bez postavljenih tanjira i salveta na stolovima, bez konobara sa leptir mašnom. Ali sa kelnerom ili >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << "osobljem" sa salvetom ležerno prebačenom preko leve ruke. Zatvoriše im "Zoru", "Smederevo", "Pod lipom", "Vidin kapiju", "Kosovo", "Šumatovac", uzeše dušu "Grmeču", a ti matorci, pa i oni mlađi koji su uz njih i od njih učili život u tim kafanama – ni da beknu. Bre, otpadne li malter sa nekog vrtića ili obdaništa, svi mediji, i elektronski i štampani, kako bi se danas reklo, udare na sva zvona govoreći kako su naši mališani ugroženi. Zašto se tako ne udari na sva zvona zbog naših "starišana", jer i oni su istinski ugroženi.
– I ja ponekad u šali kažem, a kroz šalu se često kažu mnoge ozbiljne stvari, da su kafane i restorani obdaništa za odrasle. U ugostiteljstvu i turizmu sam više od četiri decenije i svašta sam se nagledao i preko glave preturio. Zato i mogu da kažem kao jedan od najpozvanijih za tu oblast da je kafana naša kulturna, naučna i duhovna institucija – ističe Vuk Karadžić, generalni menadžer (a i njega zakačila moda, pa više ne kaže upravnik) kluba "Vuk Karadžić" pri Vukovoj zadužbini, u Ulici kralja Milana 2.
Ni ovom našem savremenom Vuku Karadžiću nije jasno da se tako olako prelazi preko gašenja takvih kultnih mesta u prestonici, kao da ljudi ne znaju značaj kafana iako su u njima proveli ceo svoj život.
– Četrdeset i više godina ne izlazim iz kafane, što zbog posla kojim se bavim, što zbog zadovoljstva. Ja volim kafanu i živim za nju. Ne znam šta ću da radim kad odem u penziju, kako ću bez kafana kojih je sve manje. Nigde nećete čuti jaču i istinitiju vest nego što je ona koja se čuje u kafani. Najdemokratskije mesto u našem okruženju. Kamo sreće da političari češće zalaze u kafane, druge bi nam ptice pevale. Oni bi duže i pravednije vladali, a nama bi bilo mnogo bolje, jer bi čuli izvorni glas naroda i ono što ga tišti. Ovako, zamajani najviše sobom, ne stignu da svrate tamo gde se slobodno peva, gde se plače, zaljubljuje i odljubljuje, gde se voli i mrzi iz dna duše, gde se vino i rakija ispijaju, čaše lome, gde se stvaraju i razvaljuju kumstva, gde ceo život prolazi – kazuje Vuk Karadžić, koga jedva zaustavih u ovom poetskom naletu i žalu za umiranjem onih pravih beogradskih kafana.
A on poče da se, kroz šalu, izvinjava. Šta ćete, reče, ne može da pobegne od te žice onog velikog Vuka Karadžića, od te rodne Petnjice na Durmitoru, koja ume i zna da provrti kod svojih meštana tu ljubav za jezik. I on piše pesme, poneku pripovetku. Ali, pre svega želi da sve to svoje višedecenijsko iskustvo iz ugostiteljstva i turizma pretoči u knjigu. Da ostane pisani trag od još jednog Vuka Karadžića.
– O kafani je najlepše pevao Toma Zdravković. Sećam ga se još iz Leskovca, početkom šezdesetih godina. Stigao momak iz Pečenjevaca, sela kod Leskovca, i ne izbija iz kafane. Ne možeš ni motkom da ga isteraš. Kafana mu ušla u dušu. Hteo je da pomogne, da očisti pepeljare, olajiše patos, sve je radio samo da bude u toj kafani "Radan", da uživa u njenoj atmosferi i sluša pevače koji su tu gostovali i gde sam ja bio mlađi šef restorana – seća se Karadžić svojih početaka u karijeri veoma uspešnog ugostitelja i turizmologa.
Godine i decenije prolaze, a on ne može da zaboravi poverenje koje su mu drugi ukazivali. Još kao mladog čoveka izabrali su ga za direktora Ugostiteljskog preduzeća "Prokuplje" u Prokuplju. Kruna njegovog rada u tom gradu bilo je otvaranje hotela "Hameum". Ljubitelji kafana, poslovnih ručkova, a bogami ponajviše beogradski švaleri, pamte ga i iz vremena kada je upravljao motelima "Romeo i Julija" i "Lipovička noć" na Ibarskoj magistrali, kao i restoranom "Lipovička šuma". Mnogima je ostao u nezaboravnoj uspomeni kao direktor ekskluzivnog turističkog naselja "Ostrvo cveća" na Crnogorskom primorju, koje je bilo u vlasništvu PKB-a. Bio je u to vreme domaćin i glumcima iz filma "Sutjeska" Stipa Delića – Elizabet Tejlor, Ričardu Bartonu, Julu Brineru...
– Zbog tog iskustva stečenog na "Ostrvu cveća" mogu da kažem da turizam nije samo – jedi, pij, spavaj. Turizam kompletno obuhvata život zemlje, jer je kretanje ljudi, domaćih i stranih gostiju, veoma važna stvar. Ono dodiruje sve tokove društva – prevoz, zdravstvo, kulturu, privredu, prosvetu... Turizam uz velika ulaganja i dobro promišljene programe može da bude i te kako značajan izvor prihoda – govori Vuk Karadžić.
Upoznao sam ga pre tridesetak godina, kada je bio upravnik restorana "Sajam". Od tada ga više nisam video. Sve do pre neki dan. Ali se sećam da sam se ugrizao za jezik i tako sebe sprečio da kažem da sam Dositej Obradović, kada mi se čovek sa lepo negovanom bradom, u tamnobraon odelu sa jedva vidljivim prugama, predstavio kao Vuk Karadžić.
– Za mene to ne bi bilo iznenađenje. S tim problemom, ako to može tako da se nazove, susrećem se i i dan-danas. Kažem da se zovem Vuk Karadžić, a moji novi poznanici se odmah nasmeju i, kako koji, a neki kažu kao i vi da su Dositej Obradović, Josif Pančić, Ivo Andrić... Jer, svima se namah učini da se ja sprdam sa tako velikim imenom. Tek kasnije vidim da im je baš drago što se još neko tako zove i što, kako mi se čini, misle da će i iza mene ostati nekakav valjan i važan trag. Pokušaću da ta njihova očekivanja ne izneverim – reče ne kraju Vuk Karadžić. I kresnu upaljačem iznad otvora na luli. Začas njegovu kancelariju u Vukovoj zadužbini ispuni dim mirišljavog duvana.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 16.03.2007.]
