Izvor: Blic, 26.Maj.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oaza mira u centru grada
Ne postoji ništa lepše od jutarnje šenje po Hajd parku. Pogledaj sad ovo! Kapija, stazica, rastinje, boje i mirisi netaknute prirode... Zar ne podseća na ulazak u raj, poznata manekenka Irena Mišević ovako počinje priču o delu Senjaka u kojem provodi najveći deo dana. Kako kaže, ovaj deo grada, „zadužen za prirodu, zelenilo i miran porodičan život", toliko je tih da je nekad sramota što kučići u njenom dvorištu laju.
Kad se, pre pet godina, umorila >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << od bučnog centra Irena Mišević se, sa porodicom, preselila na Senjak.
Na samom početku Bulevara vojvode Putnika, napravili su svoju oazu mira, klub „Kolonijal san" koji se proslavio po teniskoj školi iz koje su izašli Jelena Janković, Ana Ivanović i Novak Đoković.
Kolonija sunca na tunelu Prokopa
- Imali smo sreću i uložen je priličan trud, ali je Senjak dobio sadržaj koji mu je nedostajao, klub u kojem cela porodica može da se bavi sportom. Sve ovo je bilo napušteno zemljište, puno đubreta, pasa lutalica... Izgledalo je kao zaboravljena deponija. Pošto porodična okupljanja 90-tih nisu bila „trendi" u početku su svi bili protiv. Osim toga, ceo klub, osim bazena, napravljen je na tunelu Prokopa što je predstavljalo dodatnih problema. Svuda u svetu se na tunelima nešto zida. Zamislite kako bi, bez toga, izgledali Pariz ili London. - objašnjava Irena.
Klub je zaživeo upravo onako kako su želeli, kao kolonija sunca. Ispred njegove hale svi ostavljaju svoje probleme i ulaze u malu oazu. Kako kaže, hrabre prati sreća, tako da je uspeh Jelene, Ane i Novaka došao kao prirodna reklama. Pošto njihovu školu tenisa bije glas da je na nivou „Gemaksa", najveći broj članova je mlađi od 15 godina. Iako je pre deset godina retko ko verovao da će zdrav način života zauzeti bitno mesto u životu Beograđana, sezona jedva da je počela, a na teniskim terenima skoro da više nema mesta. Osim toga, sve češće u klub dolaze i žene na jogu, pilates... A ni doktor Feelgood ne sedi besposlen.
„Balkanski špijun" iz Hajd parka
Tačno naspram ulaza u „koloniju sunca" počinje Hajd park. Ovaj imenjak poznatog londonskog parka, na početku Topčiderskog brda, napravljen je tridesetih godina prošlog veka. U njega se tada ulazilo malo niže, iznad Mostara, kod zavoda „Rudo", a mesto na kojem sad počinje bila je duboka unutrašnjost šume. Veliki deo ovog parka iskopan je i uništen prvo zbog gradnje Prokopa, a potom i bulevara za „Kuću cveća". Dok je njegov gornji deo nedavno sređen i osvetljen, niže ka Topčideru, još uvek je prava divljina.
- Odrasla sam u centru i ceo život sam patila što kao mala nisam imala dvorište i poljanče po kojem bih trčala. Valjda zato mnogo volim prirodu, a ona je na Senjaku... Parama se ne može platiti. U Hajd parku žive ptice kojih u gradu uopšte nema. Tu i tamo protrči i neka veverica, a u klubu smo našli ježa. Nekad je u ovom kraju bilo puno trešanja i voćnjaka i postoji priča da je zemlja u tom kraju pogodna za voće - priča Irena Mišević.
Negde na pola puta koji vodi od ulazne kapije do aleje platana stalno stoji parkiran „stojadin". Irena nikad nije uspela da sazna čemu služi. Nekad prazan, a nekad ne, kako kaže, podseća na „Balkanskog špijuna", ali ga ona ne bi sklanjala jer park više ne bi bio isti. U gornjem delu je puno lutalica.
- Jednom sam sa moja tri psa otišla tamo i bilo je neprijatno. Srećom, mužjak ume da se izbori za prostor tako da je časkom rasterao sve lutalice. U donjem delu je lepo igralište za decu, ali je mrkli mrak. Nema nijednog svetla tako da uveče tuda izbegavam da prolazim - kaže Irena.
„Kući cveća" nedostaje Titova garderoba
I tako, uz cvrkut ptičica, u priči o kućama od blata i krevetima od slame u Batočini, kojima je kao mala bila fascinirana, stižemo do Muzeja „25. maj". Neminovno priča skreće na žurke 80-tih, Tita i, kako kaže, glamur njegovog vremena.
- Dodala bih muzeju i Titovu garderobu, posebno što je on u Sloveniji i Hrvatskoj sad hit. Nedavno smo bili na Brionima. Tamo imaju Titov automobil, šešir... Oni su to iskoristili jer svi koji dođu odmah pitaju gde je Tito. Beograd je u njegovo vreme bio ekvivalent Njujorku. Mnogo smo čitali i cela naša generacija je bila obrazovana. Kad sam krenula u svet ljudi su bili fascinirani onim što sam znala o antologiji filma.
Kao ženi koja je najveći deo života provela u modnoj industriji, kao maneken, voditelj, novinar i urednik, Titov stil je posebno zanimljiv za analizu. Kako kaže, po Londonu se još uvek priča da su svi bili šokirani uniformom koju je nosio u prvom susretu sa kraljicom, jer je, po eleganciji, nadmašio i engleskog kralja.
„Šumadijski san"
Irenin deda je, kao siromašan mladić, iz Šumadije pešice došao u Beograd. Šegrtovao je da bi mogao da se školuje. Onda se učlanio u Radničku partiju i zaposlio kod nekog Nemca. Kad se obogatio, kupio je stan i u Beograd doveo i svoju majku. Pošto je videla kako se živi u gradu, tražila je da je vrati na selo i izbor je pao na Batočinu.
- Kad je došao u Beograd morao je da ispoštuje sva pravila grada, života i oblačenja. Kod njega sam videla prvi barberi mantil, ali i prave „Lee" farmerke. Veoma je bio ponosan što je sam sebe školovao, a onda postao beogradski gospodin. Dedu su posle rata uhapsili, uzeli mu kola, a u stan uselili neke ljude. Do kraja života je čuvao ceduljicu koju su mu dali u zamenu za kola. U Batočini sam, kao mala, volela da gledam kako se izležu pilići - kikirezi. Kako su bili slatki! Komšiju sam stalno molila da mi dozvoli da okopavam krompir, krunim kukuruz... Sve to mi je bilo užasno zanimljivo - seća se Irena Mišević.
.jpg)
