Izvor: Politika, 19.Okt.2014, 09:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novo „lice” Muzeja nauke i tehnike
Počinje obnova fasade nekadašnje termocentrale na Dorćolu, podignute pre bezmalo devet decenija, u kojoj je već osam godina smešteno naučno-tehničko blago Srbije. – Iz kase Ministarstva kulture za revitalizaciju izdvojeno oko 9,5 miliona dinara
Fasada nekadašnje termocentrale na Dorćolu, podignute pre bezmalo devet decenija, u kojoj su već osam godina smeštene prostorije Muzeja nauke i tehnike, uskoro će zasijati. Na trošne spoljašnje zidove zdanja u Skenderbegovoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ulici, sa kojih već decenijama natenane otpada malter, ovih dana postavljaju se skele.
Ali, gvozdena skalamerija nije samo vesnik kolosalnih radova. Ona je ujedno i najava da će raskošni fond za koji mesec postati sigurniji dom za više od 10.000 predmeta. Za regulaciju relativne vlažnosti vazduha kao važnog uslova očuvanja muzejskog blaga potreban je i sistem za ovlaživanje. Njegova nabavka je u planu i biće postavljen u galerijskom prostoru.
U Ministarstvu kulture i informisanja napominju da je za prvu fazu sanacije Muzeja nauke i tehnike planirano 20 miliona dinara, dok je nešto manje od polovine ove sume odvojeno za prvu etapu restauracije i revitalizacije fasade. Posao je predat firmi „AD Standard” iz Leskovca.
Pod krovom zdanja koje je podignuto 1927. i tek delimično obnovljeno s pristizanjem muzejskih dragocenosti nalaze se i novi depoi. Oni su u odličnom stanju, napominje Ivan Stanić, kustos muzejskog odseka automatike i robotike, ali nisu jedini. Nadomak zgrade su još dva, „zrela” za rekonstrukciju.
– Za sada je prioritet fasada čije bi sređivanje trebalo da se završi za oko dva meseca, ali na dužinu radova mogu da utiču i vremenske prilike. U sledećoj etapi mogli bi da se nađu i depoi o čijem renoviranju postoje najave iz ministarstva – ističe Stanić.
Na 2.500 kvadrata, nedovoljnih za potrebe muzeja, u nekoliko celina izloženo je više od 400 eksponata iz bogatih zbirki koje su prikupljane 25 godina. Predmeti su uglavnom poklon darodavaca, a najznačajniji među njima je Vladimir Aradski, zaljubljenik u fototehniku. Muzeju je poklonio čak 879 fotoaparata.
– Foto-tehnika je zbirka sa najviše predmeta, ima ih oko 1.500. Ponosni smo na foto i kino opremu, koja datira od sredine 19. veka pa naovamo. Najstariji su francuski objektivi „mon džamin darlot” iz 1860, poklon Irene Lazić, kćerke Selimira Lončarevića, vlasnika ateljea koji je radio 30-ih godina. Od nje smo dobili i nemački uređaj za automatsko fotografisanje „fotomaton” iz 1928 – nabraja Dušan Petrović, načelnik odeljenja zaštite.
Na pitanje da li u muzeju možda ima i ugroženih predmeta, Petrović napominje da postoji blago koje bi svakako trebalo da se restaurira, ali da nijedan predmet nije sasvim ugrožen.
– Takvi predmeti i sad mogu da se izlože jer su očuvani. U depou se tako nalazi lokomobila iz 1910. koja je kupljena pre šest-sedam godina. Nije nezaštićena, ali bi za njeno doterivanje trebalo najviše novca, možda čak i više od onoga što muzej dobije godišnje – dodaje načelnik.
Naučno-tehnička i kulturna baština Srbije predstavljena je stalnom postavkom „Drugi krug”. Muzejska posebnost – orgulje iz 1926. rade i danas. Stigle su u Beograd iz Beča, u katoličku Crkvu Svetog Petra.
– Pre četiri godine poklonjene su muzeju, ali je zanimljivo da su one jedine orgulje u Srbiji koje su u funkciji, a nalaze se van crkve. Postoje jedne i u Domu sindikata, ali ne rade – otkriva Stanić.
Muzejski prostor ukrašava i „daljinar zemaljske artiljerije”, koji je pre 104 godine konstruisao Mika Alas i odmah ga patentirao u Patentnom zavodu Francuske.
– Dičimo se i domaćim računarom „cer 10” iz 1956-1960, koji nam je poklonio Institut „Mihajlo Pupin”. Poseban je što je tih godina proglašen četvrtim najbržim u svetu. Van fonda nalazi se zbirka od šest eksponata. Muzej je izdao rešenje o utvrđivanju tih predmeta za kulturna dobra izvan muzejskog fonda. Tu su prva robotska ruka „Beogradska šaka” iz 1963. Napravljena je na institutu i kada se pojavila tražila ju je Nasa, jer je u tom trenutku bila naprednija od američke. Pod zaštitom je i domaći „egzoskelet” iz 1972, inače prvi takav u svetu. Jedan se čuva u institutu, a drugi u Moskvi – ističe Stanić.
Poseban ponos muzejskih radnika je i zbirka pisaćih mašina koju, između ostalog, čine i tipovi mašina na kakvim su svoja dela stvarali Danilo Kiš, Isidora Sekulić, Miloš Crnjanski...
Slobodanka Šibalić, kustos odseka komunikacije, kaže da je muzej pre izvesnog vremena dobio i ličnu mašinu Eriha Koša, srpskog pisca i prevodioca.
– Najstarija u zbirci je „smit premijer” iz 1908-1910. Kada su počela takmičenja u slepom kucanju i izmišljen „šift bar” na tastaturi, ova lepotica sa dve tastature otišla je i istoriju. Ponosni smo i na domaću mašinu „biser” iz 70-ih godina, a imamo ih ukupno desetak. Pre pet godina jednu smo restaurirali, pa sada može na njoj da se kuca tekst – otkriva Šibalićeva.
Kriva soba, svemirska vaga, samodrživi most…
„Hajde, upadajte! Znate kako je ludo, vrteće vam se samo malo u glavi, a čim sednete biće vam lakše”, ohrabrivali su Andrija i Petar svoje majke da uđu u „krivu sobu”. Na vratima neobičnog kutka piše da osobe sklone vrtoglavici pripaze, ali ih to ipak nije odvratilo od ulaska. Čim su kročile, soba je počela da im se okreće pred očima, pa su se ipak vratile na sigurno.
A deca ko deca, nastavila su da istražuju „Naučni centar” koji se nalazi u prizemlju zgrade, odmah pored odeljenja namenjenog najmlađima. Posetioce najpre dočekuju modeli osam planeta Sunčevog sistema, umanjeni nekoliko stotina hiljada puta. Malo dalje je svemirska vaga koja otkriva razliku između mase i težine.
– Na Zemlji, kao i na Jupiteru, imam istu masu – 75 kilograma, ali mi je na najvećoj planeti težina ipak dva i po puta veća, tako da bih tamo imala 187,5 njutna. Zvuči užasno! – u neverici primećuje Maja.
Ta sprava preterano ne interesuje mališane koji zastaju pokraj najzanimljivijeg eksponata – samodrživog mosta koji je moguće izgraditi bez vezivnih elemenata. Mnogo smeha izazva i kaleidoskop, trostrana prizma sa ogledalima. Svaka strana reflektuje sliku na ostale i oko gosta se formira bezbroj refleksija u svim pravcima.
Iz „Naučnog centra” najmlađi posetioci ne izlaze bez saznanja šta je Pitagorina teorema. Ovde je objašnjena uz pomoć malih bazena. U centralnom prostoru dominira i model DNK visok šest metara, kao i specijalni bicikl kojim vozač proizvodi struju okretanjem pedala.
Podrekina ideja još na čekanju
Boris Podreka, evropski arhitekta, rođen u Beogradu, pre sedam godina dobio je prvu priliku da ostavi pečat u rodnom gradu i preuredi Muzej nauke i tehnike. Na poziv Ministarstva kulture trebalo je da dogradi zgradu u Skenderbegovoj. Idejni projekat predstavio je u Skupštini grada u maju 2007.
U prostoru lociranom između dorćolske marine i luke trebalo je da bude smešteno više od 11.000 kvadrata, od čega je 4.000 rezervisano za stalnu postavku, a deo za galerije, depoe, biblioteku, arhivu, kafiće i suvenirnice. Zbog nedostatka novca stopirana je razrada glavnog projekta.
– Kao arhitektu boli me što se na obnovu toliko čeka jer sam radio sa velikom snagom i imaginacijom i osećao veću odgovornost nego da stvaram u Montrealu. Taj muzej za mene ima poseban značaj – kaže Podreka za „Politiku”.
D. M.
Marija Brakočević
objavljeno: 19/10/2014
