Izvor: Politika, 27.Avg.2009, 01:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novi hotel na Terazijama
Beograd ima 50 hotela različitih kategorija, a njihov broj je u porastu. – Noćenje u najjeftinijoj jednokrevetnoj sobi u gradu staje 26, a u najskupljoj 275 evra
Prestoničkoj hotelijerskoj ponudi od 50 hotela sledeće nedelje pridružiće se i hotel „Evropa”. Na ekskluzivnoj terazijskoj lokaciji, „naoružan” visokom kategorijom od četiri zvezdice, ojačaće „krvnu sliku” beogradskog ugostiteljstva. Kako sada stvari stoje, najviše hotela >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u gradu ima tri zvezdice, slede oni sa četiri i dve, dok ih je najmanje sa rangom od pet zvezdica.
Kada se izbroje postelje, Beograd raspolaže sa 6.646 ležajeva. Objekti, međutim, nisu ravnomerno raspoređeni po prestoničkoj teritoriji. Većina ih je, prema podacima Turističke organizacije Beograda, smeštena u starom delu grada – čak 40.
– Među njima je jedan hotel sa pet zvezdica i devet ležajeva, zatim 11 hotela sa četiri zvezdice i 1.283 ležaja, 23 imaju tri zvezdice odnosno 3.102 ležaja, dok pet hotela broji dve zvezdice i raspolaže sa 572 kreveta – navode u TOB-u.
Novi Beograd ima svega pet hotela, ali može da se podiči sa tri najviše kategorisana u kojima ima mesta za 962 gosta. Zemun broji tri hotela – sa dve, tri i pet zvezdica. U Vinči se nalazi jedan sa dve zvezdice, a identično stanje je i u hotelijerskoj ponudi Obrenovca.
Ako je verovati statistici, strani turisti najviše biraju hotele sa četiri zvezdice, a ukus domaćih turista nešto je skromniji, pa uglavnom odsedaju u hotelima koji broje tri zvezdice.
Noćenje u najjeftinijoj jednokrevetnoj sobi u gradu staje 26, a u najskupljoj 275 evra. Ko želi da prespava u sobi sa dva ležaja u nekom od prestoničkih hotela, donja granica računa je 42, a gornja vrtoglavih 300 evra za sobu.
Postojeća kategorizacija hotela datira još iz 1994. godine i uveliko je prevaziđena. Na Internetu ne postoji definicija, a značaj se pridaje takozvanim pomoćnim prostorijama poput kuhinje, što se gosta gotovo i ne tiče kada iznajmljuje sobu.
Među ljudima iz ugostiteljskog biznisa postoji stav da Beogradu, zaista, nedostaje – odgovarajući hotel ekonomske klase. Pod takvim objektom podrazumeva se da ugostitelji gostu ne naplaćuju usluge koje nije koristio. To u praksi znači da ovakvi hoteli nemaju mogućnosti rum-servisa i restorana, a u sobama ne postoje mini-barovi. Organizovani su po principu tačne procene potreba jednog poslovnog čoveka, koji u sobi provodi malo vremena, pa stoga nema potrebe da „u paketu” plaća za stvari koje nije ni stigao da iskoristi.
Ova situacija je mnogo bolje regulisana u zemljama regiona, pa je tako u dosta manjem Zagrebu hotelijerski sistem usklađeniji sa svetskim normama u odnosu na naš. Zbog svih loših stvari koje su nam se izdešavale, mnogo štete je pretrpeo i ovaj sektor turizma. Posebno je upadljiv problem nedostatka visokokvalifikovanog kadra. Hotelijerski posao u svetu doveden je do nivoa umetnosti, a o svakom detalju se vodi računa. Cilj približavanja takvim standardima ostvariv je jedino uz stalno usavršavanje i to pod budnim okom stručnjaka iz inostranstva, smatraju upućeni.
Čini se da prestonici, ipak, najviše nedostaju hoteli visoke kategorije. U slučaju velikog kongresa, kapaciteti glavnog grada mogli bi da prime oko 3.000 gostiju, dok bi svako veće okupljanje od, na primer pet, šest hiljada učesnika bilo nemoguće održati. Ljudi koji učestvuju na ovakvim skupovima listom biraju hotele sa pet zvezdica, pa da bismo postali konkurentni u takozvanom kongresnom turizmu, trebalo bi povećati kapacitete najboljih hotela.
Investiranje u luksuzne objekte može, međutim, da se pokaže kao mač sa dve oštrice. U ugostiteljskim krugovima poznat je takozvani varšavski sindrom, koji definiše stanje u kome se našla poljska prestonica pod ekspanzijom izgradnje elitnih hotela – u kojima nema ko da odseda. Sličan scenario mogao bi da bude primenljiv i kod nas, jer postoji veliki nesklad između cena noćenja u takvim objektima i kupovne moći stanovništva. U Varšavi je taj problem „rešen” tako što su ekskluzivni hoteli, da bi kako-tako opstali, spustili cene što je rezultiralo poremećajem tržišta.
Dragan Vukotić
[objavljeno: 27/08/2009]
