Izvor: Politika, 16.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novi Rim na Dedinju
Prijatelj Jovan me početkom prošle nedelje zateče baš u lošem raspoloženju. Nisam imao nikakav razlog za taj blagi oblik depresije, ali lekari kažu da nas sve to pogađa zbog naglih vremenskih promena.
- Ih, bre, kao da su se sve nevolje ovog sveta svalile na tebe. Ne brini, čeka nas lep i dug period blagostanja, uživaćemo u životu. Da bih te uverio u ovo što kažem odvešću te u šetnju Dedinjem. Kada si poslednji put prolazio tim krajem? - znatiželjno je Jovan očekivao odgovor.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
- Pa, pre možda dvadesetak godina. Nije me put nijednom naneo na tu stranu.
- O, čoveče, pa ti ne znaš kako je danas tamo. Zato ću ovu našu šetnju nazvati terapijom, jer će te ona uveriti u ono što sam malopre rekao. Polazim od toga da ljudi kojima je svaki dinar tonu težak ne bi ulagali tako velika sredstva u nekretnine da nisu ubeđeni da će živeti najmanje hiljadu godinu. Ne daju se oni prevariti - ubedi me Jovan i nas dvojica se ubrzo nađosmo na Dedinju.
Najpre napravismo jedan krug oko centralnih ulica u ovom delu grada. Zaista sam imao i šta da vidim. Namah mi se učini da sam, zbog dvoraca opasanim povisokim zidovima, duboko zagazio u srednji vek. Sve nekakvi Magliči, smederevske tvrđave. Kad mi Jovan namesti "lopovske merdevine" i pogledah šta se krije iza zidova, naglo se smrači, nešto zatutnja i zagrme, a onda sunce zasija. Nas dvojica kao da se nađosmo u antičkom Rimu. Sve je ostalo isto, nazivi ulica, palate, ali nas je pritiskalo vreme sa razmeđe stare i nove ere. Protegosmo noge i obretosmo se u Užičkoj ulici, tačno ispred slavoluka koji je sebi podigao senator Bogus Janikus Karikus.
- Servus, Karikuse. Pozdravljaju te građani Feridus Hamdijus Mujezinus i Jovanus Boginus Vasius. Divimo se tvom i imetku ostalih Karikusa. Da biste podigli tako velelepna zdanja, koliko je generacija moralo da odvaja od usta, krvnički da radi i odrekne se svih radosti života. Ne mogu da verujem u tračeve da ste sve to postigli za tričavih trideset godina, ono što se vekovima stiče. Svaka vam čast na štednji - rekoh u svoje i u ime mog Vergilija, vodiča Jovanusa.
- A, nije to ništa, Feriduse. Neke porodice su zaista morale vekovima da stiču bogatstvo, ali ima specifičnih porodica, od Boga datih, kojima je bilo dovoljno da kroz desetine generacije imaju samo pomisao o velikom bogatstvu koje će jednom doći. Ta misao se iz veka u vek taložila, postojala sve deblja i deblja, da bi u jednom momentu eksplodirala u stotine ideja vodilja koje su vlasnike dovele do neslućenog bogatstva. E, građanine Mujezinuse, to je strefilo našu porodicu i mi smo se tako u kratkom vremenskom periodu obogatili - ispriča, ništa ne skrivajući, senator Karikus.
Mom Vergiliju kao da nešto nije bilo jasno. Zašto palate ostalih Karikusa nisu slične senatorovoj, nego su neke sitnije, a zauzimaju i manje prostora.
- E, pa to zavisi od sekiracije. I pored ideja vodilja i onog misaonog taloga o bogatstvu, ništa ne bismo ostvarili bez Proročišta. Ono raspolaže vagom za merenje sekiracije za narod. Prema intenzitetu sekiracije određuje se i visina nadoknade. Budući da ja nisam mogao da spavam zbog brige o mom narodu, meni je zapalo najviše para. Sretinus Janikus Karikus, Zoranus Janikus Karikus, Draganus Janikus Karikus i Olivija Janikus Karikus su imali sekiracije u nešto manjim količinama i zato su njihove palate i imeci sitniji, ali dovoljno veliki da se bogovski u njima osećaju - dade senator Bogus objašnjenje kojem se nije imalo šta zameriti. Izvini se što ne može duže da razgovara, jer mora hitno da se vrati u istočne provincije gde nadgleda izgradnju akvadukta, vijadukta, koloseuma...
Jovanus i ja se potom spustismo niz Lackovićevu ulicu. Ostadosmo bez daha pred palatom koja kao da beše podignuta na jednom od sedam rimskih brežuljaka. U tom času nečujno počeše da klize vrata na ulazu u imanje i na njima se pojavi patricij Milijanus Filipus Babovius.
- Ave, Baboviuse. Da znaš da nismo oka sklopili dok te rimske legije nisu vratile iz zarobljeništva u tom varvarskom plemenu. Imaš lepu i prostranu pećinu, oh, izvini, hoću reći, palatu - rekoh ulagujući se Baboviusu i nadajući se da će naći neki poslić i za mene. Ako nađe vezu da samo jednu centuriju obezbedim preko potrebnim kolima, ja sam na konju.
- Hvala, plebse, što tako brinete za nas patricije. I da znate da nije bilo lako. Trebalo je izdržati na ovom surovom prostoru, pa konzule i senat ubediti da baš od mene kupe kola za siguran prevoz centurija s kraja na kraj carstva - reče i umače Babovius, jer mu se naše pozdravne reči učiniše sumnjivim i varvarskim.
I onda kao da nas neki jak magnet ščepa za leđa, te se Jovanus i ja opet obretosmo u Užičkoj. Pokušali smo toj nevidljivoj sili da kažemo da nas ne vraća u Užičku, da nas više ne interesuje ni Titus ni Slobodanus, ali ništa nije pomoglo. Malo kasnije shvatismo da taj neko koji nas pomera s mesta na mesto želi nešto. Sad se zaustavismo ispred zdanja senatora Miroslavusa Krušekusa Miškuvusa. Poželesmo da uđemo u njegov zabran, ali se vrata nisu otvarala. Kroz neku rupu na zidu do ulaza dopirao je njegov glas.
- Malo ste, građani, poranili. Najmanje dve hiljade godina. Posle dva milenijuma stići će vreme za one bljutave komisije za ispitivanje porekla imovine. I, naravno, i sa ove vremenske udaljenosti vidim da će da uprskaju stvar, kao i njihova posestrima, komisija za akciju "Imaš kuću - vrati stan". Građani, potrudite se da postanete patriciji, a onda u svojoj skupštini skupite pare da od mene otkupite delove carstva do kojih vam je najviše stalo. Imaćete prednost kod otkupa najudaljenijih provincija, ali tamo gde je more i gde je žitnica neću vam vratiti zemlju ni po koju cenu. Pa makar preda mnom puzili - nešto zapišti u onoj rupi na zidu i sve se utiša. I zamrači.
Šta bi to, ko je ugasio svetlo?
[objavljeno: ]
