Izvor: Politika, 21.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nove lepote starog trga
Mihailo – Miša Vukobratović, reditelj, odrastao je u zgradi "Borbe"
Iako je rođen u Beogradu, Mihailo – Miša Vukobratović za sebe misli da nije tipičan Beograđanin. Živeo je u Rijeci, sa roditeljima boravio i u Italiji. Odlazio je i vraćao se. Jedan od najizvođenijih filmskih i pozorišnih reditelja, čovek koji je snimio veliki broj televizijskih serija za nacionalnu televiziju, sarađivao sa gotovo svim glumačkim imenima, nekoliko sezona bio je i upravnik Pozorišta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na Terazijama.
Upravljačka kancelarija pruža mu, što ne može da ostane neprimećeno, neuobičajenu privilegiju. Nije reč samo o vođenju teatarske politike, još manje o mukotrpnom sastavljanju repertoarskog programa, već nešto drugo. Sa tog mesta, Vukobratović može jasno da vidi slike svog detinjstva.
Odrastao je u zgradi "Borbe", gde su na petom spratu imali porodičan stan. Sa Trgom Nikole Pašića koji je jedan od najmlađih beogradskih trgova, izgrađenim 1953. godine, ovaj pozorišni, filmski i televizijski stvaralac, gotovo da je vršnjak. Zato i ne treba da čudi što ga umetnik poznaje iz različitih perioda.
Kada je na samom početku bio "go i crven", onda je na red došla njegova socrealistička renesansa i moć Centralnog komiteta. "Tuda su se stalno muvali neko važni ljudi", seća se Vukobratović.
Estetika socrealizma
Trg je napravljen tako da je trebalo da simbolizuje vrednosti novog društva i čoveka. Iako je dugo važio za koncentrat vlasti savezne države sa jasnim ideološkim predznakom, za reditelja je predstavljao prostor gde je doživeo prvo saznanje o Beogradu.
– Kada kažem Trg Nikole Pašića, mislim na prirodan prodor koji on ima od Doma omladine do zgrade Pošte i Terazijske česme sa druge strane. Svoja prva beogradska iskustva doživeo sam na mestu koje se zvalo Trg Marksa i Engelsa. Tu je stao čitav jedan svet. Sa svim dobrim i lošim stranama. Ono što mi je, svakako, bilo najinteresantnije jeste struktura zgrade "Borba". Ona je služila kao radni i stambeni prostor, što danas ne mogu da objasnim nekim ljudima. U njoj je bila i redakcija lista "Kekec" u kojoj sam upoznao Duška Radovića. Došao je tu po nekoj kazni, sedeo je iza vrata na neprimetnom mestu i smišljao genijalne stvari. Po uzoru na američke novinske agencije, u toj zgradi postojala je i vazdušna pošta. Čitav splet cevi, gde ste u jednoj kutiji mogli da stavite poruku i da ona stigne na neko drugo mesto unutar zgrade. Redakcija lista "Borba", čiji je novinar i dopisnik bio moj otac, sa teleprinterima koji su štektali kao mitraljezi iz drvenih kutija sa dugačkim hartijama, na mene je delovala fascinantno. U garaži iza zgrade uglavnom su bili parkirani kamioni, teretna vozila i jedan zeleni mercedes komunističkog generala. Statusne razlike među ljudima su bile manje izražene. Ili su, možda, veštije prikrivane. U zgradi "Borbe" počeo je da živi Atelje 212. Preko dana to je bila sala za sindikalne sastanke, noću pozornica za glumce. Praktično, sve to se dešavalo pod našim krovom. Gotovo da nam nije bio potreban zimski kaput. A zime su bile hladne. Za vreme nemačke okupacije na trgu se nalazio zatvor. Naravno, zgrada Doma sindikata bila je velika opsena. Za vreme prvomajskih uranaka, kordon policajaca je dežurao na našim krovovima. To je bila neprijatnost života u ovoj ulici. Strepeli su da ne poremetimo povorku ponosnih predstavnika radničke klase i vojnika koji su tuda marširali. Trg je oduvek bio mesto javnih manifestacija, a od 90-ih i sindikalnih okupljanja – kazuje Vukobratović.
Tri uloge
On je mišljenja da je trg oduvek imao tri funkcije – kulturološku, političku i ideološku. Poslednja je najteže shvatljiva.
– Sa promenama naziva i imena ulica nikada nisam načisto. On danas nosi ime Nikole Pašića, političara, predsednika vlade. Možda je manje poznato da je Pašić kao gradonačelnik Beograda raspisao zajam i kaldrmisao glavne ulice. Kada je izgrađen trg, iza fontane trebalo je mnogo kasnije da bude podignut spomenik Marksu i Engelsu, što nije urađeno. Međutim, prvi civilizacijski šok sam doživeo kada sam, još kao učenik, otišao u Rim. Park koji je podigao Musolini bio je u neoklasicističkom stilu, prepun jasnih ideoloških obeležja. Budući da je moj stav prema fašizmu bio čvrst i protivan, bio sam zaprepašćen tim simbolima. Nisam mogao da razumem da možemo da imamo kritički odnos prema jednom vremenu, ili ideologiji koja ga je pokrivala. Ali, nemamo pravo da ga poništavamo i istoriju olako prepravljamo – uveren je naš sagovornik.
– Bez obzira koliko se teško živi, kod ljudi se javlja osećanje optimizma, lakoća življenja. Putujući po svetu, zaključio sam da je u Beogradu kvalitet života meren uloženim radom izuzetno visok. O čemu je reč? U duhovnom smislu se živi valjano. Ljudi se druže, žive na otvorenom, na ulici. Šta će vam život ako se on sastoji od kuće do posla i subotom u šoping centrima. Ne vrede ni najmoderniji tehnički uređaji, ako nemate kome da pustite ni sliku ni ton. Beograđani vole da se druže. Odlika beogradskog stila života pomalo jeste i ta "puvadžijska" ideologija. Najlepši, najveći, najbolji smo u svemu. Ljudi nemaju realnu svest, sa lakoćom ulaze u mnoge odnose – smatra naš sagovornik. On je zagovornik stava po kome Novi Beograd mora da dobije atribute grada. U tom kontekstu, reditelj veruje da Opera treba da bude podignuta na tom mestu.
– Već trideset i više godina pratim raspravu o novoj Operi. Duboko sam uveren da u Novi Beograd treba ugraditi institucije kulture. Mislim da Opera može da bude i u Novom Beogradu. Moramo da znamo da zgrade kulture, pre svega, čine ljudi koji u njima rade. Skloni smo konzervativnom posmatranju stvari. Na Operu gledamo kao na nešto što je zakovano, okamenjeno u 17. ili 18. veku. A današnji pristup operskom delu, kao i životu nije uvek i isključivo klasičan – mišljenja je Mihailo Vukobratović.
Aleksandra Marković
[objavljeno: 21.05.2007.]
