Izvor: Politika, 15.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nova elita
Uželeo sam se provoda. Već sam zaboravio ona mladalačka ludovanja na žurkama u stanovima, đuskanja u diskotekama do iznemoglosti i opijanje u kafanama do zore. Radoznao i namamljen izjavama lepotica na raznoraznim televizijama da se na splavovima okuplja nova elita ovog društva, da je tamo pravi život, uštinuh od zarade 5.000 dinara i prošlog četvrtka krenuh u avanturu. Da se malo promuvam i pokušam da se udenem u tu elitu, da i ja konačno postanem neko i nešto. Pa kud puklo...
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />Na dunavskoj obali imao sam veliki izbor splavova. Primakao sam se jednom koji mi je delovao glamurozno, ali i mistično. Obradovah se kad na drugom kraju mostića, na samom ulazu, ugledah dvojicu rmpalija. Kad im se primakoh, oni se isprečiše kao dva kerbera.
– Kuda? – upita me onaj nabijeni, niži rastom, sa engleskom travom na glavi.
– Pa, ja bih malo da se zabavim. Došlo mi tako... – počeh da buncam i sam iznenađen svojom zbunjenošću.
– Imaš li cevku? – bi radoznao onaj krupniji, pravi Kodžak.
– Molim? Kakvu cevku? Ne idem da ronim već...
U trenu me skopaše, jedan me spreda opipava od ramena naniže, drugi s leđa, od vrata do peta. Baš kao oni američki policajci. Bilo im je sumnjivo što sam došao gradskim prevozom, što nemam makinu, što mi iz džepova ne iskaču srebrne i zlatne platežne kartice.
Izvukoh stidljivo pet novčanica od po 1.000 dinara, moje blago.
– S tom lovom si došao u provod na naš splav? Briši, slepi čvore, dok te nismo bacili u Dunav. Ovde nemaš šta da tražiš. Okušaj sreću na nekom drugom splavu – govorio je onaj kečer, dahćući mi za vratom, dok me gurao preko mostića nazad na obalu.
Tek je jedanaest sati uveče. Ne plašeći se manijaka i razbojnika, hrabro kao Mali Džon, drugar Robina Huda, jurio sam kroz mrak na savsku obalu. Bes mi je bio vrlo efikasno pogonsko gorivo. Ma, stigao sam tamo, činilo mi se, za nepunih pola sata. I zaustavio se ispred splava sa kojeg je dopirala umilna muzika.
Kao kakav osvajač tvrđave, pređoh samouvereno mostić i uđoh u zaista lepo uređen restoran. Ugledah u jednom ćošku slobodno mesto i elegantno, kao da tu visim svaki dan, prođoh kroz salu i sedoh za sto. Priđe konobar, prav kao jablan, i ja mu poručih rakiju. On me pogleda čudno, zavrte nekoliko puta glavom i ode. Tek tada ugledah na gotovo svim stolovima pića koja mi se učiniše kao kokteli, u raskošnim bojama. Prijatna muzika je nadirala u mene i poželeh da plešem, da biram damu. Ali, koju? U restoranu se čuo tihi žamor, nekakvo mrmljanje. Niko nije plesao, iako je postojao podijum za igru. Osvrtao sam se oko sebe i video kako mnogi, iako su u društvu svojih vršnjaka, u nešto zure. Niko nikoga ne sluša, svako govori za sebe. I svako ima svoju tačku u koju netremice gleda. Imao sam utisak kao da je svako od njih sam na pustoj železničkoj stanici, gde nervozno očekuju da neko stigne. Doduše, bilo je dosta i onih koji su se stalno okretali, kao da su očekivali da ih neko prepozna, da mu sa susednog stola mahne rukom. Pa, ljudi, evo me, stigao sam, dolazilo mi je da ustanem od stola i viknem, da na taj način prekinem to blejanje. Niko me nije primećivao, a meni se plesalo. Nema čak ni konobara da mi donese rakiju. Ščepao bih i njega oko pasa samo da otplešem taj smrtonosni argentinski tango. E, moj druškane, kažem sebi, večeras imaš hudu sreću.
Elegantno, kako sam ušao u restoran, tako ga, na vrhovima cipela, napustih. Pođoh obalom prema Bloku 45. Kad, sa nekog splava odjekuje pesma i svirka. Obalom se razležu Cecin, Sekin i Stojin glas. Začuše se i trubači. Kao da je Guča preseljena u Novi Beograd. Nisam dugo razmišljao.
Nek` ide život! Ovde me niko nije pipao, na tom splavu niko nikoga nije čekao, ovde je svako sebi bio dovoljan. Dim cigareta se mešao sa dimom roštilja. Na nekoliko stolova zanosne devojke udarile u trbušnjak. Neki se oblizuju, drugi se opijaju. Svi igraju između stolova. Kao da su u transu. Na jednom stolu popelo se njih nekoliko, što devojaka, što mladića. Počnem i ja da režim, frkćem, zavrljačim sako iz kojeg sam prethodno uzeo onih pet hiljadarki, popnem se na sto i zaurlam.
– Pevajte, gospodine – reče mlada dama koja me kukovima, kao bik toreadora, stalno nabadala.
Nisam znao nijednu reč tih novokomponovanih pesama. Počeo sam samo da otvaram usta, kao riba na suvom, da nešto mumlam. To moje šaputanje ličilo je na molitvu Bogu za spas pred katastrofu. Neko mi donese jednu, pa drugu kriglu piva. Posle pete prestao sam da brojim. Kroz glavu mi je prolazilo samo pitanje: ko će to da plati? U jednom trenu splav poče da se vrti oko mene. Sve više su se stvarali uslovi da sletim sa stola i tresnem na ljude koji su okolo skakali. Desna ruka mi mahinalno pođe ka alkici na levoj arkadi mladića koji je bio u transu. On se, međutim, okrenu i ruka osta da mi visi u vazduhu. Gubeći ravnotežu, kroz maglu sam video drugu alkicu, okačenu na pupak neke devojke koja se tako majstorski uvijala, kao da je došla sa Istoka. Kažiprst moje desne ruke potraži spas u toj alkici. Evo, ni danas, tri dana posle tog džumbusa, nije mi jasno kako je uleteo u taj kružić. A dobro znam da nikada nisam bio sinjski alkar, čak ni u snu.
I tada poče moj pad sa stola, na leđa. Trbušna plesačica, bojeći se da joj ne otkinem pupak i dobro parče kože sa stomaka, polete za mnom. Najpre udarih leđima na nečije glave, a onda dobro zatresoh splav. Kroz neku sekundu na moja prsa sruči se telo plesačice, a njena glava tresnu posred mog lica i zakova me za pod.
Već tri dana pokušavam da se vratim u stvarnost i ponovo budem tamo gde pripadam. I sve vreme mislim kako nije nimalo lako biti nova elita ovog društva.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 15.10.2006.]
