Izvor: Politika, 29.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nikad kraja zagađenju reka
Prijave inspektora protiv nemarnih sugrađana sudovi i policija često zanemaruju – tvrdi Branislav Božović, gradski sekretar za zaštitu životne sredine
Dunav i Sava ni ove prolećne sezone neće dočekati brodove i izletnike u doličnom stanju. Nadležni najavljuju da će ta slika biti bolja, jer će odgovornost za reke, dosad rascepkanu na više republičkih i gradskih ustanova koje su s naporom koordinisale, uskoro primiti na sebe „Beograd vode”, nedavno transformisane >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz društvenog u javno preduzeće. Posla će odmah imati preko glave budući da su se obavezale da stranci koji dođu na „Eurosong” u maju neće zateći Dunav i Savu nakićene kesama za đubre, životinjskim leševima, balvanima i naftnim mrljama.
Gotovo trećina Beograda, mahom divlja naselja, nije priključena na kanalizaciju, pa njihovi žitelji sprovode i sadržaje septičkih jama u najbliži rečni tok. One dve trećine grada do kojih kanalizacija jeste stigla nisu ništa manje opasne po životnu sredinu budući da se njihove otpadne vode izlivaju u reke bez prečišćavanja.
– Postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda mogli bismo da izgradimo za oko deset godina, pod uslovom da grad obezbedi 600 miliona evra. Toliku svotu ne možemo skupiti iz sopstvenih izvora i moraćemo da tražimo pomoć pristupnih fondova Evropske unije, kredite međunarodnih institucija i ulaganja privatnih preduzetnika – kaže Branislav Božović, gradski sekretar za zaštitu životne sredine.
Splavovi i restorani na obali, uvek optuživani da truju reke, i sami su žrtve sporosti nadležnih u regulisanju kanalizacije. Otpadne vode izbijaju kraj rečnih lokala, doduše najčešće ukotvljenih bez dozvole, i neprijatnim mirisima i prljavštinom kvare uživanje posetiocima mesta koja su jedan od najuspešnijih mamaca za strane turiste.
Kada se ne žale na zagađenost reke, vlasnici splavova priznaju da mnogi od njihovih kolega nimalo ne doprinose zdravlju Dunava i Save. Inspektori imaju toliko posla da je razmak od dve nedelje između kontrola dovoljan da svaki put otkriju nekoliko desetina novih prekršaja. Prijave ne pomažu budući da su sudije blage, pa se ne pamti da je ikome razrezana najveća kazna, koja je – pola miliona dinara.
– Na terenu su republička i gradska ekološka inspekcija, komunalci i sanitarni kontrolori, ali sudovi i policija često prenebregavaju probleme. Ne izvršavaju čak ni rešenja o prestanku proizvodnje u industrijskim postrojenjima koja zaprljaju reke, pa njihovi vlasnici bez ikakvih smetnji nastave da zagađuju okolinu – ogorčen je Božović.
Najčešći slučajevi zagađenja vodenih tokova su naftne mrlje, ali ih ređe ispuštaju industrijski pogoni nego što ih za sobom ostavljaju brodovi, što dovršava krug onih koji prljaju reke: Beograđani i plovila u prolazu, privatne fabrike i gradska kanalizacija, drugim rečima – svi. Uteha je da istraživanja pokazuju da je kvalitet vode za piće ipak dobar.
– Količine nafte koje ispuste brodovi relativno su male i nisu veća pretnja živom svetu, ali odmah se primete i naružuju izgled reka. Često intervenišemo i zbog ostataka goriva iz kotlarnica, koje u vodu dospevaju iz kanalizacije. Najgore je leti, kada je vodostaj nizak i ostane manje vode da razredi zagađenje – naveo je Dušan Dobričić, načelnik Republičke vodoprivredne inspekcije.
Pred nautičku i turističku sezonu prevashodno se razmišlja kakav će utisak posetioci iz drugih gradova poneti kada pođu kući. Manja briga postaju Beograđani koji spadaju u strastvene ljubitelje reka i moraju iz nedelje u nedelju da trpe smeće na omiljenom izletištu. Pecaroši kažu da im povišenje nadoknada za ribolovačke dozvole ne smeta koliko voda pretrpana granjem i otpacima od kojih ne mogu ni da zabace udice. Mesta na kojima su ribe najbolje grizle ostaju pusta, jer rečne životinje, iako nisu neposredno ugrožene, beže ka čistijim područjima.
V. Vukasović - N. Belić
[objavljeno: 30/03/2008]
