Izvor: Blic, 30.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ni život nije vredan stana
Generacije predaka posvećenih železnici, vreme koje su proveli radeći za nju i činjenica da imaju troje dece, od 13 i tri godine i jednu bebu, ne mogu vozovođe Suzanu i Gradimira Nikolića da izbace na vrh stambene rang liste „Železnica Srbije".
Petočlanoj porodici Nikolić je ovih dana stiglo rešenje da se isele iz stana od 62 kvadrata u Savskoj 17, vlasništvo „Železnica Srbije", u kome su stanovale poslednje četiri generacije Suzanine porodice Marinović, skoro >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << svi radnici železnice.
Kad se prošlog petka, posle dugog radnog dana provedenog u sređivanju vozova i dva istovara kamiona, vratio kući, vozovođa Gradimir Nikolić (36) je u sandučetu zatekao isti plavi kovert koji je pre godinu dana uneo paniku u njihov dom. I sadržaj je bio isti, „Železnica Srbije" ih, pozivajući se na presudu Drugog opštinskog suda od pre tri godine, moli da se do 3. septembra isele iz stana i da joj predaju ključeve.
- Ušao sam u kuću i zatekao Ivu, Pavla i Anastasiju kako se bezbrižno igraju. Prava je retkost da se njih troje slože, ali se tako desilo. Niko u kući nije znao kakve vesti nosim i da za dve nedelje možemo da se nađemo na ulici. Suze su mi krenule... Za poslednjih godinu dana nijednom iz „Železnice" nismo izašli razočarani. Svi su nas tapkali po ramenu i uveravali da niko ne može da nas izbaci - priča Gradimir koji se, da bi prehranio porodicu često prihvati i dodatnih fizičkih poslova.
Ceo život Suzanine porodice vezan je za železnicu i pogled iz stana iz koga hoće da ih isele. Dobio ga je, davne 1936. godine, njen deda, Krsto Marinović koji je tada bio direktor jednog od sektora ŽTP-a. Tu su mu se rodile tri ćerke i dva sina, od kojih, jedino sin Ivo nije počeo da radi u istom preduzeću. Suzanin otac Miroslav, iako sa Saobraćajnim fakultetom, nije se ustezao da bude vozač u ŽTP-u. Nakon Krstove smrti, nosilac stanarskog prava postao je Suzanin stric.
- Imao je samo 49 godina kad je poginuo na Kosovu. Posle njegove smrti sam podnela zahtev za prenošenje stanarskog prava, jer sam se vodila kao član njegovog domaćinstva. Htela sam da sve bude po zakonu - priča Suzana.
Upravo od tada počinju njene muke, a na kraju svih zavrzlama sudski je odlučeno da sa porodicom mora da se iseli. Prvi put su trebali da napuste stan pre godinu dana, kad je Anastasija, trinaesto dete železničara koje je tu rođeno, imala samo tri meseca.
- Činjenica je da nikada nismo bili vlasnici stana, već nosioci stanarskog prava, tako da razumem da ŽTP ima pravo da nas iseli i da stan dodeli nekom drugom, ali mi nemamo gde da odemo - kaže Suzana Nikolić.
U dvorištu Savske ulice 17, ima devet zgrada, u kojima su nekad živeli samo železnički radnici. Vremenom, stanarska prava su pretvorena u vlasništva i stanovi su prodavani. Stanari dvorišta su se menjali, a od starosedeoca u njemu, železničara, ostale su samo dve porodice, od kojih su jedna Nikolići.
Izneverena obećanja
Ivan Bogavac, zamenik generalnog direktora „Železnica Srbije" prošle godine obećao je „Blicu" da će sve uraditi da petočlanu porodicu, koja se nije na vreme snašla u pravnoj proceduri nasleđivanja stana, ne izbaci iz stana. Tada je rekao da, iako porodica nema pravnu osnovu da ostane u stanu, ŽTP ima na umu njihovo troje dece, i obećao da će Nikolići ili ostati u tom stanu ili preći u neki drugi, a konačnu odluku o tome je, krajem avgusta prošle godine, trebalo da donese stambena komisija. Direktor Bogavac kaže da problem Nikolića više „nisu njegova nadležnost".
