Izvor: Politika, 01.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neprimetni ljudi
Umrla je gospođa Milisavka. Za one koji su je bolje poznavali: teta Mila. Život ju je konačno ostavio na miru. Bilo je to jedno sasvim malo, možda beznačajno, tinjajuće žitije krajnje neprimetne osobe, koja je, pokušavajući da se iskobelja s margine društva, tonula sve dublje u nju. Verovatno je ovo poslednje pominjanje te mile žene i poslednji trag o njoj, a zaslužila je, verujte, epitet gradske legende.
Ceo svoj radni i veliki deo životnog veka provela je pred nužnicima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << najznačajnijih beogradskih institucija – kafana, dabome. Niska, suvonjava, aristokratski bleda i namučeno tiha. Jednako stara oduvek, činilo se.
Upoznao sam je pre ima možda i dvadeset godina, kada sam se još momčio i tek koketirao s kafanom. Nekako smo se od tada, pa do njenog kraja, selili u iste bircuze, oboje valjda tražeći bolje za sebe. Ona se, konačno, „snašla”...
Imao sam običaj da, kada mi dosade lažni kafanski mudraci, uzmem svoje piće, siđem dole kod nje i sednem za njen sto. Uživao sam u toj privilegiji, koju su, kao takvu, ustanovila neka daleko značajnija imena, davno pre mene. Slušao sam kako najbiranijim rečima govori o slavnim boemima koji su isto tako, naslonjeni na zad i nalakćeni na sto, sedeli sa njom. Priznajem, nadao sam se da će jednog dana nekom novom klincu, možda, tako govoriti i o meni, ali...
Život ju je, rekoh, napokon ostavio na miru. Umrla je, čujem, sama, negde u rodnoj provinciji, daleko od grada koji je volela, ožaljena još za života...
Zapravo, zbog toga i sedoh da napišem ovaj tekst. Ovu šlajfnu pokajnice, zarad tih malih, običnih ljudi kojih se setimo da su nam nešto značili tek kada nas stignu glasi da ih više nema. Ovo je nekrolog tih senki naše svakodnevice o koje su se ogrešili i život i ljudi.
Beograd ih je žalosno pun. Odavno ne videh nasmejanog starca. Odavno ne videh dostojanstvenu starost! Zapravo, odavno ne videh ljudskosti u nama, osim u sramežljivim tragovima, namah. Kao da čovek provrišti iz nas, pa se vrati i zabarikadira u tminu podsvesti, u samoizolaciju da „ale i vrane” ne nanjuše plen. Rečju, život melje, ljudi gaze...
Al`, opet, nepristrasno tvrdim da je ovo grad dobrih ljudi velikog srca, što u ovom slučaju samo uvećava našu krivicu, jer smo kao takvi dozvolili da naš grad ima košmarne snove.
Polazim od sebe, ne kudim druge. Prvi sam od onih koji stihijski potrče kad neko vikne: „Beži”...
Jer, hteo sam po ko zna koji put da ustanem i odem kada je pre nekoliko dana, na Dunavskom keju, kraj mene seo neznanac i počeo nekakvu priču. Umalo da se brecnem na čoveka što se „drznuo” da udari na moju otuđenost i opijenost ispraznom samoćom. Bio sam spreman da čoveka koji je samo želeo da sa nekim porazgovara okvalifikujem, u najmanju ruku, kao čudaka. A čudak je, zapravo, već sedeo na klupi...
Na sreću, ostao sam. Prijao mi taj bezlični i neopterećeni razgovor sa čovekom kojeg verovatno nikada više neću videti.
Što je najbitnije, prijao je i njemu. Tačnije, trebao mu je, a meni je trebalo tako malo da mu i to uskratim...
Trudim se da više ne skrećem pogled od ljudi koji tumaraju razgovarajući sami sa sobom. Znam da to čine, jer nemaju s kim drugo...
Porazno je što još strahujem da će ostali zazirati od mene, jer sam se upustio u razgovor s neznancem. Predrasuda je čudo!
Porazno je i to što mnogi od tih zlosrećnih neznanaca zaćute kada se neko i upusti u razgovor s njima. Navikli su da ljudi okreću glavu od njih... Da govore u prazno...
Prenu se od „nas”, koliko i mi od „njih”. Pa, zar nismo postigli prećutni sporazum da reč „sugrađanin” ne znači ništa drugo do osoba s kojom gledamo da se što pre mimoiđemo na uzanom trotoaru?...
Mihailo Medenica
[objavljeno: 02/03/2008]
