Izvor: Večernje novosti, 24.Okt.2013, 10:38   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Neobični Beograđani: Operska diva koju niko ne poznaje

Kada šeta ulicama Berlina, Snežanu Brzaković pozdravljaju mnogi žitelji nemačkog glavnog grada, jer je ona sinonim za anđeoski glas i opersko pevanje koje ostavlja bez daha. Kada prošeta svojim Beogradom, u kojem je započela studije, tek nekoliko stipendista koje je učila ovoj umetnosti priđe da pozdravi veliku umetnicu. To je tako. Niko nije prorok u svom selu. Berlinski akordi - Nikada nisam pevala u operi u svom gradu, iako sam sa desetkom diplomirala u klasi profesorke Radmile Smiljanić >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << - kaže Brzakovićeva. - Igra slučaja odredila je da, kao član Kamernog hora Svetog Đorđa, u vreme sankcija, 1995. godine nastupim u Nemačkoj. Pevali smo srpsku duhovnu muziku u Crkvi Berliner dom. Tada sam naučila da je Berlin veoma otvoren grad, pravi spoj Istoka i Zapada, da je svaka opština u njemu grad za sebe, da svakog dana u nedelji čovek može da bude neko drugi, od dive do prosjaka. Zaljubljena u ovaj grad, naša sagovornica odlučila je da tamo nastavi poslediplomske studije. Za taj poduhvat imala je „samo jedan mali problem“. Vize i način kako da opstane u Berlinu.ZGRADE I GRADOVI SNEŽANU Brzaković u Berlinu poznaju i po nadimku Nena, a ona je radoznala i raduje se upoznavanju svakog novog grada. - Moj muž Zoran često kaže da bi meni bilo lako da živim u svakom lepom gradu koji mi se dopadne. - Da bih dobila vizu u vreme sankcija, odvažno sam okrenula broj telefona „Grand hotela“, zamolila za rezervaciju koja je bila basnoslovna, zatim sam rezervisala avionsku kartu, a za sve to nisam imala novca. Kopije sam poslala ambasadi koja je uvažila moj zahtev za vizu, a onda sam svima sve odjavila i otišla kako sam znala i umela. Tri dana sam mogla da provedem tamo, izašla pred ispitnu komisiju, gde me je čula Norma Šarp, profesorka. Brzakovićevoj su rekli da treba da potraži agenta, što je značilo da je uvažavaju, i da treba da potraži angažman. Nemoćna da se snađe, a odlučna da to ipak uradi, prvo se vratila kući, u Beograd. - U oktobru iste godine dobila sam poziv od profesorke Šarp, i posle svih peripetija sa vizama uspela sam da se domognem Berlina tek krajem novembra. Tada sam nastavila poslediplomske studije. Dve godine kasnije, Brzakovićeva postaje asistent svoje profesorke, a naredne sezone ima svoju docenturu i predaje tri predmeta na prestižnom muzičkom berlinskom fakultetu. - Možda je teško shvatiti profesiju operskog pevača, ali mi smo nomadi. Započnemo karijeru, ali smo angažovani na godinu ili dve, ili nas vezuju za konkretan poredak. Pored svih obaveza, naša sagovornica je imala ogromnu želju da pomogne onima koji nisu stigli do pozicije da odlučuju o svom životu. Pedagoški rad je znatno uticao i na nju i na njene studente, i 2007. godine pozvana je da predaje na internacionalnom festivalu za operu „Oper Oder Špre“. Festival postoji već dve decenije i stipendira mlade pevače iz istočne Evrope. Nemoć pozornice - Taj rad me je značajno oplemenio, jer do tada nije bilo stipendista sa teritorije bivše Jugoslavije, a evo, za šest godina je više od 30 sjajnih, talentovanih pevača izašlo na svetlo berlinskih pozornica. Istovremeno je na međunarodnom takmičenju u Herceg Novom izašla prava plejada mladih talenata, kojima smo hteli da pomognemo. Tvorac te manifestacije je Radmila Smiljanić, a sprovodi je Mirela Ščasni, koja je u svim muzičkim školama u Crnoj Gori ustanovila odseke za solo pevanje, kojih do tada nije bilo. Ova dama otvorila je vrata mnogim umetnicima sa ovog podneblja da dobiju svoje mesto na planetarnoj umetničkoj karti. Ipak, neki su odustali. - Toj deci dajemo šansu. Ipak, neki se slome. Kod kuće nisu naučili da mi često ustajemo u šest ili sedam sati izjutra, i da radimo po ceo dan. Na to kod kuće nisu bili pripremljeni. Ponudimo im lep honorar, ali, kažu, ostaće ipak kući.BEZ STIPENDIJE SneŽana Brzaković je u Berlin otišla o svom trošku, bez ikakve pomoći ni stipendije. U to vreme pevala je prateće vokale Zdravku Čoliću i Goranu Bregoviću, kao i u filmu „Arizona drim“ Emira Kusturice. To je bio način da dođe do skromnih sredstava koja su joj pomogla da se domogne Berlina. „Na meni je“, kaže Brzakovićeva, „da ostvarim unutrašnju potrebu da pomognem ljudima. To želim i svom sinu Milutinu. Da ne mora da prođe sve što sam ja prošla, već da lakše dobije priliku da se ostvari.“ DOKAZIVANJE Na svetskoj muzičkoj sceni više ne postoje kategorije koje mogu da zagarantuju umetniku da će za pet godina biti na istom mestu. Kako kaže Brzakovićeva, svako mora da se dokazuje svakodnevno. ZAPOSLENJA Berlinska operska zvezda kaže da je posebno zahvalna profesoru Dušku Cvejiću, kao i njegovoj supruzi Biserki. Ona je bila jedan od troje studenata u njegovoj klasi. - On mi je usadio veliku ljubav ka pevanju, ali, istovremeno, i prema pedagogiji. Put kojim sam kasnije krenula bio je opredeljen ka ostvarenju tih ciljeva. Budući da je u glavni grad Nemačke stigla sa skromnim sredstvima, a bez stipendije, Brzakovićeva je morala da se izdržava radeći najčudnije poslove. - Bila sam bebisiterka, prodavačica, čak sam i na aerodromu radila kao prodavac modela aviona, o kojima nisam znala ništa, ali sam sve morala da naučim. Kao i obično. To je moj život.

Nastavak na Večernje novosti...