Izvor: Politika, 30.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema evre, ima sina
U ponedeljak me telefonom pozva drugar Miša, ekonomista, i predloži da pođemo u pravu gradsku avanturu. Objasni mi da koleginica iz Kruševca ima sina, brucoša na pravima, i da ga je zamolila da mu nađe smeštaj. Dodala je da ona ne može za stan da plaća više od 150 evra i da se prema tome vladamo. Ali, zamolila je, budući da njen sin uči naglas i voli sam da bude u stanu, a u Beogradu poznaje samo centar, da se Miša malo potrudi i u "krugu dvojke" mu nađe stančić.
– Šta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je tim ljudima iz unutrašnjosti? Svi bi hteli da žive u centru glavnog grada i da ih to što manje košta. Kao da su pupčanom vrpcom vezani za Terazije. Kad smo mi početkom šezdesetih počinjali studije, najvažnije nam je bilo da nađemo slobodan krevet, pa makar i na periferiji grada – iskoristih priliku da kažem Miši na Trgu Republike, gde smo se kasnije sreli, dok je njegov mladi gost Mihailo kupovao sladoled.
Da li se Miša šalio ili ne, tek naša potraga za stanom bila je prava avantura. Najpre smo digli ruke od smeštaja u centru, gde su se izdavali jednosobni, dvosobni i trosobni stanovi po ceni od 300 do 800 evra. Pa, i kad bismo u nedeljnicima koji objavljuju samo oglase naišli na garsonjeru za izdavanje, ubrzo bismo saznali da smo zakasnili. Još kad bi nam vlasnik saopštio po kojoj ceni je izdao garsonjeru, digla bi nam se kosa na glavi.
Miša i ja smo posetili i nekoliko agencija za izdavanje stanova i u svakoj uplatili članarinu od 2.000 dinara. Tamo su nam dali nadu da ćemo brzo rešiti taj problem, ali se u naredna dva-tri dana niko nije javljao. Ukapirali smo da sve te agencije u ponudi vrte iste stanove. To smo zaključili na osnovu adresa, a kada smo izrazili želju da vidimo makar stan od tridesetak kvadrata, rekoše da smo i tu zakasnili.
Jednog jutra pozvaše Mišu, a on potom mene, da pogledamo sobicu na Karaburmi, u zgradi koja je još u izgradnji. Popeli smo se na drugi sprat kuće koja je bila samo stavljena pod krov i omalterisana. Na kraju dugačkog hodnika pokazali su nam sobu koja je imala vrata sklepana od dasaka odbačenih na gradilištu. Umesto prozora otvori su bili prekriveni polivinilskom folijom. Na betonskom podu nalazio se stari dušek. Kada nam je agent agencije za izdavanje stanova rekao da nam to nudi za 120 evra, samo što ga nismo zadavili.
– Da nećete možda za te pare pun komfor, gospodo? – bio je još bezobrazan taj ufircani biznismenčić.
Vraćajući se sa Karaburme, podsećam Mišu na dane našeg studiranja i dovijanja za smeštaj. Još onda se znalo da se sobice za smeštaj studenata i samaca izdaju u septembru po najvišoj ceni. Tada navale studenti iz unutrašnjosti, koji ne ispunjavaju uslove za smeštaj u studentskim domovima i tako povećaju potražnju sobičaka. Glavna berza u to vreme je bila na Trgu Marksa i Engelsa, gde su se svake večeri ispred "Borbine" zgrade okupljale gazdarice, poneke u šlafroku i pletećim iglama u rukama, čekajući stanare. Ko ne uspe da nađe zajednički jezik sa gazdaricom, mora da sačeka jutarnja izdanja novina i iz govornice počne da okreće brojeve telefona. Ko je imao sreće, iste večeri bi pošao sa gazdaricom do dvorišne kućice gde mu je ona pokazivala sobicu pregrađenu zavesom i ležaj na kojem će spavati. Iste noći novi stanar bi dobio uputstva o kućnom redu. Kupanje je jednom nedeljno kada se bojler uključuje, svetlo se gasi u deset sati uveče, nikakve posete se ne primaju, sem roditelja, i to samo u toku dana. Umivanje je na kuhinjskom lavabou, a toalet je na ćošku dvorišta. Gazdarica pokaže svoju dobrotu samo prve noći, ako je sa studentom stigao i otac sa kartonskim koferom u ruci. U kuhinjici svi pojedu u slast doneto pečeno pile, malo slanine, crnog luka i sve to zaliju rakijom iz čokanjčeta. Gazdarica obeća ocu da ne brine za svoje dete, dovešće ga ona u red ako je malo nestašno, a on bi trebalo sutra da porani i uhvati prvi voz za zavičaj. I da mu više ne pada na pamet da dolazi na noćivanje. Za taj "udobni" smeštaj u sobi sa još dva ili tri nepoznata cimera plaćalo se toliko da gazdarici bude dovoljno, a studentu ili samcu ostane nešto para da može da se prehrani do narednog meseca.
Dok smo u pratnji vlasnika razgledali jednosoban stan u Takovskoj ulici, od kojeg smo odustali kad nam je saopštena cena od 400 evra, pokazivao sam kroz prozor mlađanom Mihailu i drugaru Miši prizemljušu pored autobuske stanice, odmah iznad Ulice 27. marta, u smeru ka Bulevaru kralja Aleksandra.
– E, vidite, tu sam pravo sa trotoara kroz prozorče upadao u sobu sa šest kreveta i spavao u krevetu sa zemljakom, čije dugačke noge samo što me nisu golicale po nosu, a i moje njegovu bradu – setih se mog ilegalisanja 1964. godine.
Posle nekoliko dana, kad smo spali s nogu tabanajući po Beogradu i kada nam se nijedna agencija nije javila, zaključismo da sa 150 evra ne možemo da nađemo pristojan smeštaj čak ni na periferiji prestonice. Opet smo bili na Trgu Republike. Mihailo ode da pogleda neki film u bioskopu "Jadran", a Miša i ja sedosmo u kafiću preko puta.
On nervozno poče da trlja ruke, stiska vilice, nikako pogled da smiri. Vidim da ga je stisla velika muka. Rekoh mu da bi možda bolje bilo da mi kaže ako ga nešto muči.
– Ništa, moraću Mihaila da primim za neko vreme pod svoj krov. Nekako ćemo se stisnuti, a Jovanki i ćerki ću reći da to neće potrajati. Moram da mu pomognem. Znaš, on je moj sin... – jedva procedi Miša.
Zinuh toliko da me čeljusti zaboleše.
– Nije to nikakva moja koleginica, već poznanica sa seminara na Kopaoniku. Bili smo samo jednu noć zajedno, eto, pre 19 godina i video si posledice. Sada ću držati "bombu" u kući. Pa, ako eksplodira, ode sve do đavola. Mislim, ako se slučajno otkrije da je to moj sin, a i polubrat Sneškin – reče klimajući glavom.
Na putu do kuće razmišljao sam samo o tome šta li će pre pući – Mišina leđa, ili brak
[objavljeno: ]
