Izvor: Politika, 04.Maj.2010, 00:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Navala na Avalu
Omiljeno gradsko izletište izdržalo je prvomajski juriš Beograđana željnih da se nadišu čistog planinskog vazduha, makar i kampujući između bezbroj automobila i raspaljenih roštilja. – Najviša kota, na 125. metru novootvorenog tornja ostala je nedostižna za sve koji su procenili da je višečasovno čekanje previsoka cena za petnaestominutno „bacanje pogleda” na Šumadiju
Pred raskrsnicom kod banjičke Trošarine, iz Bulevara oslobođenja – kolona vozila. Dobro, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << biva redovno u špicevima radnim danom, što ne bi i na prvomajsko subotnje pre podne, ipak je njih mnogo krenulo na Avalu. Dok se prođe ovaj semafor, posle je do tornja sve otvoren put…
Pali se zeleno. Kolona, međutim, ne odmiče daleko, a ponajmanje brzo. Biće da je „začepilo” na onoj sledećoj raskrsnici, ima tamo još jedan semafor, tačno, pre Jajinaca. Samo dok se prođe taj, posle je do tornja sve otvoren put…
Opet slabo odmiče. Putovanje do osumnjičenog raskršća, umesto dva, oteglo se na solidnih deset minuta. Kao da već slute šta će biti, jedna za drugom, nervozne damske „slim” cigarete promaljaju se kroz suvozačke prozore. U prvu, mali gas, tri metra napred, onda stajanje, ponovo u prvu... Neće na dobro izaći ako je ovako do Avale, pivo će se pregrejati u gepeku, kao da kazuju zabrinuti pogledi vozača ocrtani u retrovizorima.
Ni prolaz pored stanice „četristotke” na kojoj stoji gotovo trideset ljudi ne uliva poverenje. Autobus nekako stiže, šofer otvara vrata, a iz „sardine” izlazi tuce onih kojima je preselo i poliva glave vodom iz flašica. Termometar u kolima potvrđuje letnju temperaturu, no više zabrinjava merač toplote motora kog je „kreni-stani” vožnja saterala u crveno. Krivina pred Spomen-parkom „Jajinci” ispravlja se u kilometarski pravac, potvrđujući zloslutnu sumnju – kolona ipak jeste sve do Avale, a do nje ima još 15 kilometara. Vlasnik džipa „lendrover” procenjuje da je to previše, prelazi u suprotan smer preko „pune” i dodaje gas. Stotinak metara dalje susreće se sa automobilom koji mu ide u susret i uzaludno daje desni migavac ne bi li se vratio u kolonu. Feštu psovki, sirena i pominjanja rodbine okončava dobrodušni vozač koji odlučuje da terenac pusti pred sebe.
Dva i po sata kasnije, novootvoreni toranj konačno se ukazuje na vidiku. Neki od automobila već su parkirani uz kolovoz, a putnici iz gepeka vade namirnice i prostirke i dalje nastavljaju pešice. U samom podnožju planine nekoliko vatri već gori, a roštilj-majstori kartonom raspaljuju žar. Saobraćajni krkljanac nastavlja se uzbrdo, do platoa ispred tornja. Neprohodni parking pretvorio se u izletište na kom se roštilj i pivo služe sa haube. Nekolicina se već najela pa prilegla da odrema na oborenim sedištima ili u gepeku, ne mareći za stihove gromoglasnog narodnjaka što dopiru iz „nabudženog” „golfa” nekoliko metara dalje.
Pred ulaznom rampom tornja red posetilaca kojima momak u službenom prsluku iznova objašnjava da se karte kupuju na ulazu iza objekta. Na ulazu iza objekta, međutim, dvaput veći red. Ma bolje se vratiti u šumu, eno su ringišpil i šećerna pena, ako već treba da se potroši koji dinar, mada je toranj zaista mamio pristupačnom cenom ulaznice od stotinu dinara. Tako je najviša avalska kota, na 125. metru novootvorenog tornja, ostala nedostižna za sve koji su procenili da je višečasovno čekanje previsoka cena za petnaestominutno „bacanje pogleda” na Šumadiju. A takvih nije bilo malo. Pogotovo što sunce i vrućina ne nameravaju da popuste, a na vidiku nema nikakve lekarske službe u slučaju da kome pozli.
U šumi je ipak veselije. Gde god zgodno mesto, tu razgrnut ćilim. Momčadija pristigla još prethodno veče ogradila „kamp” uz stazu i poput žirija sedi u stolicama, pa za curama što prolaze maše tablicama od granja i kartona s brojevima od jedan do deset. Ocenjuju, vele, i specijalne kategorije: „udaj se za mene”, „blago majci koja te rodila”, „mnogo dobra” „maloletna” i „produži dalje”. Malo podno njih, uz glomazni „hamer”, peku se ćevapi i roštiljske kobasice. Za potpalu su otišle cepanice koje su se našle na putu ogromnom džipu.
Na proplanku iznad puta, tri šatora i još nekoliko vatri. Jedno društvo peva uz gitaru, drugo navalilo na roštilj što je kasnio tri sata jer se ovaj koji je trebalo da ga donese zaglavio u gužvi. Cure sa susedne prostirke iznele konzerve sa vodom na sunce – smrzle su se, kažu, u toku noći pa im treba topla voda. Nije zgodno ni što nema toaleta kilometrima u krug već se mora uzbrdo u šumu.
Oduševljenje među decom izaziva piton koga vlasnik nosi oko vrata. Ljubimac nije sklon da davi pa je zgodan da se prebaci oko ramena i fotografiše mobilnim telefonom. Omiljenog reptila gazda nosi oko glave i kad putuje motorom – spasao ga je, veli, jednom prilikom kad je predosetio nesreću nateravši ga stiskom da stane pokraj puta i primeti kvar na dvotočkašu.
Dublje u šumi odjekuje muzika sa ogromnih zvučnika postavljenih na izletničku klupu. Bosonogi di-džej povezao monitor, tastaturu i kućište na panj i klikće po plejeru u nastojanju da pronađe adekvatnu tehno numeru. Tek punoletna igra na zvučniku, a vršnjaci s „jelenom” u ruci diskutuju o performansama svojih vespi. Flaše ređaju na gomilu u žbunju koju, kako izgleda, baš i ne nameravaju da počiste pre nego što pođu.
Uz „uređenu” stazu ad hok trgovci prodaju „koka-kolu” iz lavora sa ledom, šajkače, majice s licima ispod koji piše „heroj”, naočare za sunce, pljeskavice, kačkete... Prilagodljive cene menjaju se kako dan odmiče, o čemu svedoče za tezgu priheftani „cenovnici” sa više puta precrtavanim i dopisivanim ciframa.
Od tornja naniže ponovo kolone. Sa popodnevom se približio i povratak kući, ali ni taj put ne deluje kao da će brzo i lako. Momak što je parkirao u jendek ispred krivine uočava posledice svoje odluke i u pomoć poziva „komšiju” da pogura. Ne bi možda ni žurio toliko da je autobus sa turistima mogao da prođe.
Novi jednočasovni silazak niz Avalu kroz gužvu pešaka ipak deluje pomirljivije, jer – šta se može, praznik je i nema za šta da se žuri.
Marko Luković
[objavljeno: 04/05/2010]
.jpg)
