Izvor: Blic, 19.Jan.2010, 13:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nastavnici „najslabija karika“
Idem u osmi razred Osnovne škole „Ratko Mitrović“ i iskreno jedva čekam da je završim. Mi smo u programu „Škola bez nasilja“, ali to ne funkcioniše kao što sam mislio. Ako se požalim pedagogu ili mama dođe u školu, oni opomenu tu decu, ali posle toga bude još gore. Zadirkuju me, vređaju, skinu mi patike i tako stalno - priča četrnaestogodišnji učenik i dodaje da ga je posebno ponizio događaj koji se odigrao prvog dana po povratku sa raspusta.
Naime, kada >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je pokušao da uđe u školu, jedan od učenika iz njegovog odeljenja mu nije dozvolio da uđe u školu. Kada ga je konačno propustio drugi ga je gurnuo preko stola gde sedi dežurni učenik, dok je treći predložio da mu skinu i bace patike, što su odmah i uradili.
- Ne moram sve to da trpim. Sva ta zadirkivanja i pokušaje da mi naprave komplekse. Ne rade oni to samo meni. Pošto smo u UNICEF-ovom programu mislio sam da će se desiti nešto konkretno, da ću imati nekome da se požalim i da ćemo svi pokušati da rešimo problem. Znate, ja verbalno mogu sa njima da se nosim, ali ne umem da se bijem - nastavlja dečak.
U školi se pravdaju da su oni prošli tek prvu fazu projekta koji podrazumeva obuku nastavnika, roditelja i đaka, kao i formiranje vršnjačkog tima.
- Kod nas nema grubog nasilja. Obično je to verbalno nasilje, odnosno zadirkivanje i smišljanje pogrdnih imena. Neka deca su osetljivija i to ih jako pogađa. U programu smo tek godinu dana, a za vidljive rezultate je potrebno od tri do pet godina. Deca su propisala željena pravila ponašanja, ali treba i sami da ih nauče i primene. Ipak, potrebno je vreme da se loše navike promene - objašnjava Svetlana Radoičić, direktorka Osnovne škole „Ratko Mitrović".
Da su odeljenske starešine "najslabija karika” u realizaciji projekta "Škola bez nasilja”, nakon prvih pet godina sprovođenja, smatraju i u UNICEF-u. Trenutno se sprovodi u 57 osnovnih škola na teritoriji Beograda i tamo gde se doslovno primenjuje rezultata ima i nasilje među decom je smanjeno, dok u razredima gde nastavnici nisu dovoljno angažovani đaci se i dalje žale da su često izloženi vršnjačkom nasilju, najčešće verbalnom, a da nemaju kome da se obrate za pomoć.
- Istraživanja koja smo sproveli pokazuju da tamo gde se projekat zaista sprovodi rezultata ima. Dešava se da na nivou škole imamo odlična postignuća, a da istovremeno u pet odeljenja program uopšte ne funkcioniše. Najveći problem su nezainteresovane razredne starešine. Oni su ti koji treba da stvore pozitivnu atmosferu i odeljensku mrežu koja će reagovati na svaku vrstu vršnjačkog nasilja. To je prvi korak, zatim se uključuju pedagozi i psiholozi - objašnjava Dragana Koroga, psiholog u UNICEF-u i koordinator programa „Škola bez nasilja".
Umesto kazne, nadoknada štete
Mi smo među prvima ušli u ovaj projekat. I mogu reći da su iskustva odlična. Uspeli smo da dođemo do toga da ne kažnjavamo đake, već da prvo probamo sa restitucijom. Naime, učenik kome je naneta šteta može da zatraži da mu taj neko to nadoknadi. Najčešće traže čokoladu ili neku uslugu. Ipak, poenta je da svi iznesu svoja osećanja i pokušaju da shvate jedni druge. U početku programa nastavnici su pružali manji otpor, ali je on vrlo brzo nestao - ističe Smilja Markov, psiholog u Osnovnoj školi "Mladost”.
