Izvor: Politika, 15.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naselje Sunca i Meseca
Za Mihaela Milunovića, rođenog Beograđanina, sasvim slobodno se može reći da je slikar zapažene reputacije na međunarodnoj umetničkoj sceni. Magistar Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu koji se specijalizovao kod akademika Vlade Veličkovića poslednjih decenija živi i stvara u Parizu. Ono što fascinira jeste da je Milunović objektivan posmatrač, nepristrasan mislilac, upućen analitičar globalnih kretanja na svetskoj kulturnoj, društvenoj i političkoj pozornici.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Jedan je od malobrojnih u svojoj generaciji sa ovih prostora čiji su radovi predstavljeni ne samo u galerijskim postavkama, već i u četiri prestižna evropska muzeja.
Novobeogradski Soho
Unuk Mila Milunovića, akademika i jednog od naših najboljih slikara 20. veka, prvih sedam godina proveo je u Tolstojevoj ulici na Topčiderskom brdu. Ta velika kuća sa bogatom i zavidnom tradicijom u koju je dolazio i Nikola Pašić umetniku, danas, budi mračne asocijacije.
Možda iz tog razloga slikar odlično pamti noć kada se 1974. godine doselio u Blok 45. U naselje Sunca. Za pojedince mesto na kraju sveta, za Mihaela blizu neba sa atmosferom londonskog Sohoa.
Sasvim je sigurno da je ovaj likovni stvaralac mogao inspirativno da govori i o senjačkoj ulici koja nosi ime njegovog dede. Međutim, bez mnogo premišljanja opredelio se za Ulicu Jurija Gagarina. Budući da je nazvana po poznatom kosmonautu, za Mihaela Milunovića ona je oduvek bila isturena stanica u vasioni.
– Kada smo počeli da dolazimo u Blok 45, bilo je to kao osvajanje nekih teritorija. Kao zauzimanje stanice na Mesecu. Postojao je taj jedan put – Jurija Gagarina do Bloka 45. Jedine građevine bile su sa leve strane. Potom, peščare i močvare. Leti su kreketale žabe, duvale peščane oluje. Kao dečaci iz "Toma Sojera" imali smo kontakt sa rekom u njenom najdivljem obliku. To je bila džungla i veliko igralište. Imali smo jedno samo za nas. Iako mnogi nikada nisu mogli da shvate dinamiku Novog Beograda, meni je on potpuno jasan. Daleko bolje ga razumem od bilo kog drugog dela Beograda. I mogu slobodno da kažem da ga volim. Naravno, danas se promenila i struktura njegovih stanovnika. Mnogo zanimljivih ljudi je živelo u Bloku 45. Mnoga potkrovlja su bila dodeljivana umetnicima. Majka me je vodila na umetničke žurke, u ateljeima na poslednjim spratovima solitera. Jurija Gagarina je ulica u kojoj sam proveo dvadeset godina. Jedino tu postoje potpuno zagasiti, prašnjavi zalasci sunca u narandžastom kontrasvetlu. I stalno se nešto kopa, zida, ruši, dodaje. Bez obzira šta ljudi mislili o socrealističkoj arhitekturi, mislim da ona pruža mnogo humanije oblike i prostore za život. Imali smo mogućnost da se bavimo sportom. Mnogo je poznatih košarkaša poniklo odavde, takođe i muzičara. Ako je posmatramo strogo likovno, reč je o spoju crvene cigle, betona i okolnog zelenila. Na kraju Jurija Gagarina udariš u kukuruzna polja. Doživljavam je i kao koridor sletanja i uzletanja. S obzirom na to da više ne živim u Beogradu, blizina aerodroma je asocijacija na česte odlaske, ili povratke nekih bliskih osoba. Blok 45 je mesto gde još nesmetano može da se sanja o raznim stvarima. Sa te pozicije čoveku se čini kao da je nebo bliže, a zvezde gušće i sjajnije – kazuje Mihael Milunović.
Sloboda ili kavez
Po njegovom shvatanju, srpskoj prestonici nedostaju najmanje dve komponente da bi mogao da se poistoveti sa pojmom grada u suštinskom značenju.
– Prva pretpostavka je da svaki grad ima funkciju da olakšava život svojih građana, što znači da se podrazumeva uređena infrastruktura koja treba da olakša kretanja. Druga stvar je da ima i sadržaje koji ga čine drugačijim od varošice, palanke. U Parizu sistem urbanog transporta besprekorno funkcioniše. To mora i ovde da se postigne. Da čovek može nesmetano, bez većih tegoba, da cirkuliše u toj gradskoj vrevi. Time se meri stepen otvorenosti grada. Ako nije tako, onda je očigledno da ima neki problem. Njegovi građani se, u tom slučaju, ne tretiraju kao slobodna bića, već kao zatvorenici u kavezu – ukazuje naš sagovornik. Njegova je i misao da stvari počinju da se menjaju onda kada se promeni pločnik. Da li se to dogodilo?
– Zbog ta dva-tri metra crvene kocke ljudi imaju više dostojanstva, ali to nije dovoljno. Beogradu, što je očigledno, nedostaju mostovi preko Save i Dunava. Ovako, izgleda kao bolesnik da ima opasno "zakrčenje srca". Treba da se izgradi i prava linija metroa koji bi povezivao Zemun sa Starim gradom, Novi Beograd sa Borčom. To bi rešilo mnoge probleme. Pogotovo mi nije jasno zašto ima toliko pozorišta koje gradske vlasti ulickavaju. Ne vidim Beograd kao neki pozorišni raj. Ipak, ne može se zapostaviti činjenica da glumci igraju važne političke uloge – primećuje slikar. Iako je saglasan sa tvrdnjom da je Beograd izgubio mnoge crte urbanog identiteta, Milunović kaže da nije nostalgičan.
– Neke stvari su otišle u nepovrat. Čak imam neku vrstu odboja prema vraćanju unazad. U Beogradu sam se rodio, ali u njemu nemam ništa. Gost sam kod svoje majke. Ovde nemam radni prostor. Stvari ovde funkcionišu u virtuelnom polju, nemaju mnogo veze sa realnošću. Nije podložan političkim manipulacijama, nije deo uzročno-posledičnih veza. Kad ne mogu da te ucene, oni te jednostavno precrtaju. Bez obzira koliko volim ovaj grad, u njemu nisam kao kod kuće. Jeste to bolno saznanje, ali čovek ima svoje granice. Ne mogu dugo da opstajem u iluziji. To me troši – naglašava Milunović. Neoklasičan stil iz prve polovine 20. veka, Palata Albanija, zgrada bivše Berze, Glavne pošte, Muzej istorije Jugoslavije, označava tragove najsvetlije arhitekture. Umetnik koji je u programskom Savetu za izgradnju Galerije na Trgu Republike ističe da je taj projekat prošao, ali da treba imati višu svest vezanu za činjenicu da će ta građevina ostati na sudu narednih generacija i vremena – zaključuje Mihael Milunović.
[objavljeno: ]
