Izvor: Politika, 16.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nad provalijom
Dođu tako neki dani kada mi nije ni do čega. Samo začepim gubicu i ćutim. Ali nedavno kad smo se, moji pajtosi i ja, raskokodakali u bašti "Kasine" puče mi film.
– Ljudi, ja više ne mogu da živim od ovih bilborda. Zakloniše mi sve najlepše poglede u gradu. Ne mogu lepo da vidim Čuburski park, zaklanjaju mi da na Crvenom krstu vidim tek rasanjeno lice lepotice koja istresa frotir sa još toplog kreveta, ne mogu sa mnogih mesta da gledam zalazak sunca... – u jednom dahu istresoh >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << to što me gušilo tih dana.
Društvance umuče. Bilo nas je trojica. Pera i njegov kum Siniša, koji mu se nije vadio iz kuće, i ja. Onda Pera radosno poskoči.
– Imaš piće od mene, Feđa. Dao si mi genijalnu ideju. Uzeću onih pet-šest hiljada evra otpremnine, što ih čuvam za "crne dane", i utrošiću ih na rešenje mog najvećeg problema. Zakupiću nekoliko bilborda i na njima ispisati ono što godinama pričam ženi, najveću istinu, a ona mi ništa ne veruje. Samo mi kaže da je uvek dovedem na ivicu provalije, a nikako da u nju skočim – izbifla Pera najavu nekog svog poduhvata.
– Šta buncaš, o čemu to govoriš – u čudu ga je gledao Siniša.
– Ti bar znaš o čemu govorim. U mojoj kući kad god se povede reč o neverstvu bračnih supružnika, uvek ispričam koliko sam puta bio u situaciji da ženu prevarim, ali to nikad nisam učinio. Uvek se nešto namesti što mi pomogne da Milanki ostanem veran. A ona kaže da su to sve same laži, da sam kurvar, pokvarenjak... Sada ću nekoliko tih mojih doživljaja ispisati na bilbord, pa ću je valjda tako uveriti da iz mene izbija istina i samo istina – otkri nam svoj naum Pera.
I pre neki dan u centru Beograda, na bilbordima, osvanuše Perine ljubavne ispovesti. Nasta haos u gradu. Ulice postadoše zakrčene, pešaci i vozači iz zaustavljenih automobila čitali su zadivljeni dogodovštinama Perinog srca. Intervenisala je i saobraćajna policija kako bi uspostavila red na ulici.
Najviše naroda je, zblanuto i naglas, čitalo ono što je pisalo na bilbordu na Slaviji.
"Kao stručnjak u spoljnoj trgovini nisam mogao da izbegnem poslovne ručkove i večere. Jedne davne noći u restoranu ,Dva jelena' imali smo Nemce za goste. Kad su se napili i počeli iz sveg glasa da pevaju, ispratili smo ih do hotela, a devojka, tek što je diplomirala germanistiku, htela je u svom stanu da od mene čuje ocenu za svoje prevođenje pijanog baljezganja. Pristao sam, ali samo kafu da popijemo. Međutim, mic po mic, reč po reč, pićence po pićence, u jednom času ona se nađe na otomanu kao od majke rođena. Reče mi da je i nevina i da ću joj biti prvi muškarac. Joj, kuku meni, drugi bi trljali ruke od sreće, doticali zvezde, a meni se noge odsekle. Smišljao sam kako da iz te zamke pobegnem, kako sutra ne bih trčao po kući i tražio nož da odsečem onu makanju koja hoće umesto razuma da me vodi kroz život. Tada zazvoni telefon. Generalni direktor naše firme, znajući da smo zajedno bili na večeri, pitao je prevodilicu da li slučajno zna gde se nalazim, jer me kod kuće nema. Hitno sam mu potreban. Neko se od onih pijanih Nemaca bacio iz hotela. O, hvala tom tragičnom Nemcu što učini to sa sobom i izvadi me iz ove neviđene situacije. Skupih svoje prnje i izleteh iz stana."
Ispod bilborda neko je plakao, a neko je i aplaudirao. Niko od čitalaca Perine ispovesti na bilbordu nije ostao ravnodušan.
Gore, na Čuburi, ista slika. Ispred "Gradića Pejtona" sve je stalo. Svi digli glave i čitaju drugo Perino jadanje.
"Upoznali smo se slučajno, u avionu na putu za Pariz. Izmenjali smo adrese i telefone. Javila mi se posle tri meseca. Trebalo je da joj pomognem nešto oko kupovine stana u Novom Beogradu. Izašli smo na večeru kako bismo se dogovorili za detalje. Usred jula i na velikoj vrućini obukao sam plavu pilotsku košulju, onu sa epoletama, zavrnuo rukave, a na sebi sam imao i teget štofane pantalone. Kupao sam se u znoju dok sam je čekao u Požeškoj ulici. Ona se pojavila u indijskoj nošnji, lepom sariju, sa ogoljenim slabinama. Mislio sam da će me odmah oterati, jer se uopšte nisam sa svojom odećom uklapao u njen stil. Ništa se ne desi. Odosmo u restoran ,Devetka' kod Pionirskog grada, gde me je upravnik Nikola Ramović prepoznao i ugostio kako valja. Kad smo se najeli, napili i napričali, pođosmo pešice kroz Košutnjak. Nisam mogao da odbijem njen poziv za konjak pred laku noć. I taman sam bio na granici da se prepustim sudbini, neka se desi ono što mora da se desi, kad sari spade sa njenog tela, a ona ispred mog nosa zabode u sto poveći lovački nož. Onaj ko je sa mnom samo je moj i božiji, reče. I ničiji više! Njen povišen glas i iskolačene oči pretvoriše me u miša. Sada sam tražio samo rupicu kroz koju bih pobegao. Setih se da samo veliki kez može da me izvuče iz ove situacije i ja se napravih da se topim posle tih njenih reči. Ona zamače u kupatilo da se pripremi za žrtvovanje, a ja uhvatih maglu, ključ u ruke, pravo kroz vrata koja triput zaključah i trkom niz stepenice koliko me noge nose."
E, ovde na Čuburi su se već čuli i komentari, Pera laže, niko nije toliko naivan da mu poveruje da se u tom stanu zaista nije ništa desilo. Pa, taj nož zaboden u sto, to je najjači afrodizijak za svakog pravog muškarca.
Juče se u bašti "Kasine" nađosmo samo Pera i ja. Siniše nema nigde.
– Izgleda da sam postigao suprotan efekat. Pođi sa mnom da ti nešto pokažem – reče Pera sav snužden i izgubljen. Uzesmo taksi i pravo na Crveni krst. Izađosmo kod pozorišta. Pokaza mi prstom na bilbord.
"Lažov ostaje lažov za sva vremena. Mi odosmo na more. Tebi srećan ostanak. Siniša i Milanka", pisalo je na plavoj podlozi koju je sunce u zenitu nemilice peklo.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 16.07.2006.]
